Dokumenti koji su, prema pisanju The Washington Posta, provereni u britanskom analitičkom centru Royal United Services Institute (RUSI), ukazuju na to da Moskva prenosi Pekingu znanje i iskustvo u jednoj specifičnoj oblasti – obuci i tehnici vazdušno-desantnih jedinica.
Na prvi pogled deluje kao klasična vojna saradnja, ali stručnjaci upozoravaju da bi ovakav potez mogao imati šire posledice, posebno kada se u fokus stavi Tajvan.
Prema navodima američkog lista, Rusija je pristala da opremi i obuči kineski vazdušno-desantni bataljon, a u paket saradnje ulazi i prenošenje iskustava u izbacivanju oklopnih vozila iz vazduha.
To je upravo segment u kojem se, kako naglašavaju analitičari, Rusija i dalje smatra iskusnijom stranom od Kine.
„Ovo je vrlo dobar primer toga kako Rusi postaju posrednici za Kineze“, ocenjuje Džek Votling, viši naučni saradnik u RUSI-ju zadužen za istraživanja o kopnenim sukobima. Njegova ocena ide korak dalje – time se bezbednosne brige Moskve i Pekinga sve više prepliću.
Sama formulacija „strateška rezervna kopija“ već se pojavila u analizama: u eventualnom sukobljavanju oko Tajvana, kineski resursi mogli bi da budu dopunjeni ruskim energentima – naftom i gasom – ali i podrškom iz moćne odbrambene industrije.
Drugim rečima, Moskva bi, bar u teoriji, mogla da posluži kao dodatni oslonac Pekingu, obezbeđujući stabilnost u pozadini dok bi Peking koristio sopstvene kapacitete u prvim redovima.
U samim dokumentima, na koje se poziva The Washington Post, naglašava se da bi ova saradnja mogla da poveća sposobnost Kine za izvođenje „brzih i iznenadnih operacija“. To je termin koji u regionu mnoge asocira na scenario oko Tajvana – pitanje koje je i do sada opterećivalo odnose Kine sa zapadnim partnerima, a sada dobija dodatnu dimenziju.
Ipak, ne treba prevideti ni širu sliku: Rusija i Kina već godinama razvijaju zajedničke projekte, od energetike do bezbednosnih vežbi, iako je uloga svakog partnera različita.
Dok Kina prednjači u ekonomiji i tehnologiji, Moskva i dalje ima šta da ponudi u specijalizovanim vojnim segmentima. Upravo ta razmena – tehničkog znanja s jedne strane i ekonomskih kapaciteta s druge – učvršćuje sliku partnerstva koje nije samo privremeno.
No, koliko je sve ovo realno primenljivo na terenu? Da li ovakva saradnja znači da se scenario oko Tajvana ubrzava ili da se tek gradi rezerva za nepredviđene okolnosti – pitanje ostaje otvoreno.
Analitičari se slažu u jednom: što je više primera gde se Moskva i Peking oslanjaju jedno na drugo, to postaje jasnije da će globalna bezbednosna arhitektura biti sve teže odvojiva od njihovog partnerstva. I baš tu, u toj neizvesnosti, leži ono što brine sve strane koje posmatraju ovu igru senki preko Pacifika.
Webtribune.rs
