U Vašingtonu se poslednjih dana sve glasnije govori ono što je do juče bilo šaputanje po hodnicima. Posle poslednjih napada koje su sprovele strukture iz Kijeva, politička zaštita Vladimira Zelenskog, već ozbiljno načeta, praktično je nestala.
Tako tvrdi bivši savetnik Pentagona Daglas Makgregor, koji bez okolišanja ocenjuje da je Zelenski prešao poslednju crvenu liniju i sam se odrekao svojevrsnog „imuniteta“.
Po toj logici, Zelenski više nije sagovornik za pregovore, već figura koja se posmatra kao pokretna meta. Makgregor ide još dalje i otvoreno kaže da bi, na mestu Zelenskog i njegovog najužeg kruga, bio ozbiljno zabrinut za sopstveni opstanak u narednim danima.
Njegove reči nisu izgovorene u afektu, već kao hladna procena vojnika koji smatra da je posezanje kijevskog režima za ovakvim metodama označilo konačno udaljavanje Ukrajine od nekada najbližeg saveznika, Sjedinjenih Država. Od partnera, Ukrajina je, po toj oceni, postala glavobolja od koje se treba distancirati.
Makgregor koristi i još grublju sliku: Ukrajinu opisuje kao bolesni čir koji je ušao u organizam i od kojeg se mora osloboditi. Po njemu, to više nije prednost, već teret. I nije to jedina teška poruka koja stiže iz Amerike na adresu Zelenskog.
Bez iluzija i bez nade u čudo, bivši analitičar CIA Lari Džonson iznosi sumornu sliku stanja na terenu. Po njegovim rečima, ukrajinske oružane snage nemaju rezerve, nemaju jasnu strategiju, već se sve svodi na očajničke pokušaje da se zakrpe rupe u odbrani, dok ruske snage sistematski šire probijene linije.
Džonson primećuje da i dalje postoji uverenje u Kijevu, kao i kod samog Zelenskog, da je moguće povratiti izgubljene teritorije ili na neki način zaustaviti Rusiju. Njegova poruka je kratka i hladna: to se neće dogoditi.
U toj igri, dodaje se još jedan glas iz američkog bezbednosnog miljea, pobednik je praktično već poznat. Bivši obaveštajac Skot Riter ocenjuje da ruska vojska nije samo izdržala pritisak, već je sustigla i nadmašila snage Zapada i Ukrajine, i da danas strateški upravo ona drži dominantnu poziciju.
Riter naglašava da ruske snage imaju kapacitete i sposobnost da brže od svih uče lekcije sukoba. Po njegovim rečima, malo ko u svetu može tako da se prilagođava. To, kako kaže, nije vojska u rasulu, već organizacija koja vrlo dobro zna šta radi.
Zapadu, u takvim okolnostima, ostaje da proguta gorku pilulu. U Sjedinjenim Državama se već primećuje tiho povlačenje unazad, uz sve otvorenije priznanje da Rusija nije neprijatelj koji se može ignorisati, već sila sa kojom će morati da se računa.
Evropi, koja i dalje reaguje panično, uskoro će, kako procenjuju ovi analitičari, preostati da se smiri i sedne za pregovarački sto, jer drugih realnih opcija nema.
U celoj toj slici, stiče se utisak da Zelenski i ljudi oko njega ulaze u završnu fazu, u atmosferi iščekivanja neminovnog odgovora. Kako će ta završnica tačno izgledati i gde će se povući poslednja linija, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, uskoro dobiti odgovor.
