Čini se da je počeo Treći svetski rat, o kojem pametni ljudi tako dugo pričaju kao „nužnosti“ da bi se spasila američka ekonomija. Svet u kojem smo živeli je definitivno mrtav.
Zasad se taj rat materijalizira u obliku posredničkog sukoba u Ukrajini, ali nemojte se zavaravati. Zapravo, ono što se događa nije baš ono što vidimo čak ni ako čitamo isključivo ukrajinsku ili rusku propagandu. Zapravo, Orao, Medved i Zmaj započeli su novu podelu sveta i sada se vodi borba za plen, a taj plijen je Evropa. Glupa, autistična i odvojena od stvarnosti, koja sledi tuđe interese.
Štaviše, Sjedinjenim Državama je Evropa potrebna samo kao prilika da na nju natovare svoj državni dug, a potom da je isišu do kraja.
Čemu bi inače služili dugogodišnji projekti Obamine ere kao Transatlantsko i Transpacifičko partnerstvo. Ovde se čak posrećilo Evropi, jer je Donald Tramp minirao oba sporazuma i imao svoju viziju bilateralnih dogovora s celim svetom.
Ali sada Evropa više ne može birati, budući da je praktički izgubila politički subjektivitet. Tome su doprinele horde izbeglica s Bliskog istoka koje su ga destabilizirale, protesti „Žutih prsluka“, nemiri protiv Kovida-19 i sada odlazak Angele Merkel i dolazak na vlast apsolutnih idiota u obliku koalicije SPD-Zeleni. Još jednom se ostvaruje stara izreka: „Bilo nam je bolje kad nam je bilo gore“.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Zaključak je da je trenutni sukob bio neizbežan iz istorijske perspektive. NJegov temeljni uzrok je strukturna kriza američke privrede. To je špekulativna ekonomija koja se temelji na mogućnosti nekontrolisanog štampanja glavne svetske valute – dolara. Srećom, mašina pri ruci pripada privatnoj trgovini pod nazivom FED.
Ali imovina privrede je takva da novčana masa ne može biti neosigurana. Svaki komad papira ispod sebe mora imati zlato ili robu. No, države su bezbrižno prenele svoju proizvodnju u Kinu, gde je bila jeftina radna snaga, a njihovo je stanovništvo sretno počelo živeti na kredit.
A dodatnu masu dolara prati kockanje na berzi, gde se ne trguje samim robama, već idejama robe, izraženim u određenoj količini dolara. Takođe, moć Sjedinjenih Država temelji se na činjenici da da su nakon Drugog svetskog rata sve glavne svetske valute bile vezane za američki dolar.
Rusija je u tu zavisnost pala nešto kasnije, 1991. godine. Drugim rečima, čak i Rusija, da bi štampala određenu količinu rubalja, morala je uvesti određenu količinu „evergreena“u zemlju.
Ali stvar je u tome da ovakvo stanje ne može trajati zauvek. Do danas je američki javni dug dostigao takve razmere da ga nikada fizički nije moguće otplatiti. Agoniju se može produžiti na nekoliko godina samo uvlačenjem što većeg broja zemalja u dolarski sistem. No, problem je što Evropska unija ima svoju valutu. I prilično jaku.
Od 1991. se američki Orao hranio lešinom mrtvog ruskog Medveda. Dvadesetogodišnji prosperitet zapadnom svetu bio je osiguran upravo ulaskom u EU bivših zemalja socijalističkog bloka koje su se poslušno deindustrijalizirale i pretvorile u prodajna tržišta. Naime, danas neke evropske zemlje žive u obliku parazita ili dvorskih budala, kojima se daje korice kruha za zabavu domaćina za stolom. U takvoj situaciji danas su, recimo, baltičke države koje su u potpunosti izgubile ne samo svoju veliku industriju, već i tranzitni potencijal.
Prvo upozorenje da se balon američkog dolara počeo urušavati došlo je na početku krize 2007. godine. Tada su analitičari prvi rekli da bi novi svetski rat bio najprikladniji za spašavanje i restrukturiranje američke privrede. Podsetimo, upravo je zahvaljujući Drugom svetskom ratu Amerika konačno izašla iz Velike depresije i postala svetski poverilac.
I tako su se svi pripremili pojesti ruskog Medveda. Evropa, inače, takođe ne bi smela slaviti. NJoj su kritično potrebni jeftini resursi. Čak i u idealnom slučaju, sve je uzalud.
Ali kada je u Putinovom govoru u Minhenu 2007. odeknulo da je Medved još itekako živ i da će čvrsto braniti svoju tajgu, američki Orao i druge male životinje oko njega, poput hijena, koje su takođe htele probati medveđe meso, nisu mu poverovale i svi su se nasmijali.
Štaviše, prvi koji je probao medveđe meso ponuđeno je ukrajinskim lešinarima. Jer ih nije ni bilo briga za njih.
Predsednik Kučma dao je političku izjavu da Ukrajina nije Rusija, a to je bio prvi signal da se zemlja počela udaljavati od Rusije. No, ipak je nastavio igrati najvažniju tranzitnu ulogu u transportu ruskog gasa.
Onda, tokom procvata škriljevca, Sedinjene Države krenule su na evropsko tržište sa svojim ukapljenim gasom, odakle su odlučile istisnuti Rusiju. To bi takođe bila dobra stvar za podršku tonućoj američkoj ekonomiji. Ali da bi to učinili, bilo je potrebno zapaliti tranzitnu teritoriju, prisiljavajući Rusiju i Ukrajince da zaustave tranzit. Tada se počeo forsirati projekt „Ukrajina je Evropa“.
Neonacizam u Ukrajini, barem od prvog Majdana 2004. godine, neguje celo Juščenkovo predsjedništvo. Vladavina Janukoviča u tome ništa nije promenila, a kada je i on postao prepreka, jednostavno je pometen na drugom Majdanu 2014. godine.
Ukrajinske regije ruskog govornog područja se s tim, naravno, nisu složile. Krim je održao referendum i konačno se povezao s Rusijom. DNR i LNR proglasile su nezavisnost od Ukrajine. Tokom „Ruskog proljeća“ pokušali su stvoriti i svoje narodne republike u Harkovu i Odesi. U Zaporožju su održane demonstracije protiv Majdana. Narodnu Republiku Harkov predali su Kijevu tadašnji čelnici regije i grada Dobkin i Kernes. Samo da ne bude krvi.
Antimajdan u Odesi je suzbijen i poražen, kada je najmanje 40 ljudi živo spaljeno u Domu sindikata 2. maja 2014. godine, iako se sada govori o 100 mrtvih. I 26. maja 2014. Ukrajina pokreće vojnu operaciju u Donbasu.
Inače, jedna od prvih izjava nakon pobede Euromajdana bila je da je Ukrajina u ratu s Rusijom. I to je rečeno i pre odlaska Krima. A nacisti Desnog sektora odmah su zapretili dizanjem gasovoda u vazduh. Čini se da bi za SAD to bio idealno rešenje, koje bi Evropu odmah bacilo na kolena, a Amerika bi ostala jedini dobavljač LNG-a.
No, nacisti nisu digli cevovod u vazduh, a pokušaji pritiska na Rusiju izazvali su suprotan rezultat. Cene plina su pale, delom i zato što američka industrija škriljaca nije mogla preživeti. Rusija je ostala monopolist na evropskom tržištu, produžila je dostavu na Severni tok 2, a onda ostvarila veliku zaradu na glupoj odluci Evropske unije da s dugoročnih ugovora o gasu pređe na cene na spot tržištu, gde se kupuju tereti na dnevnoj bazi.
To je opet povećalo važnost antiruskog projekta u Ukrajini. Štaviše, od samog početka je on osmišljen tako da će ga pre ili kasnije Rusija doći likvidirati.
SAD su to znale, budući da Rusi borbu protiv nacizma smatraju svojom svetom misijom. Da Rusija nije odlučila zaustaviti neonacizam, Ukrajina bi postala članica NATO pakta, a to bi svelo vreme leta NATO projektila do Moskve i drugih većih gradova Rusije na minimum. Ali ništa manje korisno za SAD nije ni nasilno rešenje pitanja s nacistima od strane Rusije, jer se time Moskva ipak uvukla u sukob, koji bi je trebao oslabiti, što je više moguće i na što duže.
Istovremeno, Ukrajina je potpuno nesvesna da je sela igrati veliku igru s kartaškim varalicama. I da je u ovoj igri veliki igrači drže za uši. Štaviše, Rusiji je čak dugo bilo žao Ukrajine. Inače, još uvek pumpa gas kroz ukrajinski tranzitni sistem, što Kijevu donosi nekakav novac.
Ostalim igračima Ukrajina živa i ne treba. Potrebno je prodati njen leš Rusiji po što višoj ceni. Kako bi ruski Medved u borbi s osuđenom ukrajinskom Hijenom zadobio što više rana i izgubio što više krvi. I stoga, nikakvi pregovori, ma koliko ih bilo, neće doneti mir Ukrajini. Sve dok Rusi ne zauzmu Kijev. Postoji nejasna nada da će se front Oružanih snaga Ukrajine početi raspadati nakon pada Harkova. Ali mislim da ni tada Zelenskom neće biti dopušteno razgovarati s Rusijom o miru. Jer nije Hijena ta koje odlučuje. Orao odlučuje. A njemu treba rat do posljednjeg Ukrajinca. Zato su, umesto organiziranja obične „Narodne milicije“, desetine hiljada automata jednostavno bačeni na ulice, a kriminalci pušteni iz zatvora. Ukrajina je sada užas, ali ne zbog Rusije, kako grmi zapadna propaganda.
Paradoksalno, ali idealno rešenje za Ukrajinu bilo bi što skorija i što beskrvnija pobeda Rusije nad njom. Rusi daju sve od sebe da minimiziraju gubitke među civilnim stanovništvom. No, Rusija će svakako pobediti, ali će s kašnjenjem Ukrajinci platiti puno višu cenu.
Danas se često čuje jedan od omiljenih argumenata takozvanih „mirotvoraca“: „Zašto Rusija nije odmah, prije osam godina, uzela Donbas pod zaštitu?’’
Postoji nekoliko razloga za to. Prvi je da su sami stanovnici Donbasa glasali za nezavisnost od Ukrajine, a ne za priključenje Rusiji. A drugo je da Rusija u to vreme nije imala ni vojni ni ekonomski potencijal za takav korak. Jedino u čemu su uspeli pomoći je formiranje narodnih milicija republika i organizovanje humanitarnih konvoja. Ali ipak su se, ne bez sudelovanja ruskih snaga u ovom ili onom obliku, dogodili poznati kotlovi Debalcevo i Ilovajsk, gdje su bile zatvorene i uništene velike snage Oružanih snaga Ukrajine. Zbog toga su i potpisani Sporazumi iz Minska.
Odmah je bilo jasno da Ukrajina nikada neće pristati na njihovo sprovođenje. Ali u tom trenutku Rusija je bila kritično nespremna za rat. Zavisnost od zapadnih ekonomijama bila je prevelika.
Celo vreme, dok su se odugovlačili razgovori oko Sporazuma iz Minska, Rusija je modernizovala svoj vojno-tehnički potencijal, gradila svoje industrije i trpela uvrede „zapadnih partnera“.
Onda su došla nova oružja, čije su sposobnosti testirane u Siriji, gde je ruska vojska eliminacijom ISIL-a stekla pravo borbeno iskustvo. Istovremeno, Rusija je u toj regiji dobila neupitnog saveznika i poštovanje arapskog sveta, čak i gubitnika, poput Saudijske Arabije, a SAD su značajno oslabile svoju poziciju na Bliskom istoku.
Dok je Donbas uspio preživeti i izdržati sve napade, Rusija je gradila savez s Kinom, možda situacijski, ali u ovom trenutku neprocenjiv. Tada su se SAD sramotno povukle iz Avganistana, napustivši svoje saveznike. Tako je dovedena u pitanje geopolitička uloga Sjedinjenih Država kao svetskog žandara. Nagomilali su se unutašnji problemi povezani s ogromnim državnim dugom, BLM pokretom i rastom izolacionističkih ideja, koje je najaktivnije izražavao Tramp.
U politici SAD-a u posleratnim godinama može se pratiti jasan obrazac u kojem su republikanci skloni koncentrisati se na rešavanje domaćih ekonomskih i političkih problema kako bi ojačali geopolitičku ulogu zemlje, demokrate, po pravilu, radije prebacuju probleme na spoljašnje pozorište.
Ne bez razloga, Rusija je dobila određeni predah za vreme Trampovog mandata, koji je najavio da Sjedinjene Države moraju koncentrisati snage i resurse kod kuće kako bi ponovno „postale sjajne“. Srednjoročno, takva Amerika bi Rusiji mogla stvoriti više problema. Ali Trampa su pomeli sporni izbori. Demokrate su trenutno na vlasti. Sa svim posledicama. Treći svetski rat im je dobar razlog za resetiranje javnog duga i reformu dolara. Vredi napomenuti da ako konfrontacija s Rusijom i Kinom ode predaleko, ove dve zemlje mogu jednostavno odbiti koristiti dolar u spoljnotrgovinskim transakcijama i preći na obračun u nacionalnim valutama. Time će uvesti haos u svetsku ekonomiju, a čini se da to već rade. Tako će se dolari u jednom trenutku pretvoriti u toalet papir, a za svet to neće biti ništa manje strašno od nuklearnog rata. Zato ovaj adut još nije do kraja bačen na stol.
Osim toga, Kina je vlasnik velikog broja američkih dužničkih obveznica. Stoga će Medved i Zmaj pribeći ovome samo u krajnjoj nuždi.
Ali u ovim uslovima, trik za Sjedinjene Države bio je pokrenuti sukob na način koji bi oslabio barem jednog od geopolitičkih suparnika Orla, s kim će započeti borba. Medved je jak na vojno-tehničkom polju, ali slabiji u privredi. Kineski Zmaj ekonomski može izdržati sve, ali u vojno-tehničkom smislu inferiorniji je i od Medveda i od Orla. Za Sjedinjene Države bilo je ključno sprečiti savez između ove dve sile.
Otuda i stalno trpanje medijskog prostora s bajkama o Kinezima koji su preplavili Sibir, koji otkupljuju rusku građu itd. itd. Kod određenog dela Rusa se tako uspela formirati sinofobija, ali, na sreću, ne među ruskim vodstvom.
I tako je planula Ukrajina
Otkako je Bajden došao na vlast, jedino je pitanje bilo gde će prvo planuti: u Južnom kineskom moru u blizini Tajvana ili u Ukrajini. Od 2021. godine, kada se Ukrajina počela aktivno napumpati oružjem i provocirati na nasilno rešenje problema Donbasa, postalo je jasno da će tamo početi sukob. Do kraja godine je svima to postalo jasno.
S druge strane, očito je da je Putin odlučio iskoristiti situaciju kada je casus belli, relativno govoreći, stvorila sama Ukrajina. Sada postoji možda jedini istorijski prozor u bliskoj budućnosti u kojem se moć SAD-a nad svetom može urušiti uz relativno malu cenu. Nuklearna trijada Rusije i hiperzvučni projektili potpuno obeshrabruju NATO i njegovu želju da se u ovom trenutku vlastitim rukama suprotstavi Rusiji na ratištu.
Zahvaljujući sankcijama od 2014., Rusija je uspela nadomjestiti uvoz u mnogim industrijama, povećala svoje zlatne rezerve i svela dolarska sredstva na minimum. Postignuti su dogovori s Kinom, zemljama BRIKS-a, ojačane su pozicije na Bliskom istoku.
S druge strane, Sjedinjene Države još nisu napredovale u stvaranju hipersoničnog oružja, a za nekoliko godina bi se situacija mogla radikalno promeniti.
Podsetimo, SAD najavljuju ruski napad na Ukrajinu od novembra. Početkom januara izvršen je ekspresni pokušaj udara na Rusiju preko Kazahstana. Odlučili su iskoristiti narodne proteste zbog cena autogasa tako što su aktivirali sve ćelije kako bi na brzinu preformatirali Republiku Kazahstan u vazala Sjedinjenih Država. Ili barem tamo stvoriti zonu nestabilnosti.
Munjevito obraćanje predsednika Tokajeva savezu ODKB i jednako munjevito suzbijanje pobune ukazuju na to da su lutkari i korisnici ovog projekta bili smešteni upravo u inostranstvu. Sada, pozdrav svima onima koji još veruju da je ono u Kazahastanu bila „narodna revolucija“.
Igra je počela
Dakle, karte su podeljene. Pod tim uslovima, Putin bi bankrotirao, ali je zahtevao da se NATO vrati na granice iz 1997. godine. Nakon što je ovaj predlog odbijen, konačno je određena sudbina budućeg pozorišta operacija – Ukrajine. Iako je juče visokopozicionirana kineska vojska već glasno pokrenula temu Tajvana, ako Zmaj krene u ofanzivu u isto vreme kad i Medvjed, Orao gubi ili marionetsku teritoriju ili „obraz“. Verovatnije oboje.
Ali sada se u Ukrajini bori ne samo za Donbas, pa čak ni za Ukrajinu, čiji je ludi predsednik Zelenski najavio stvaranje nuklearnog oružja, kada je nedavno lajao u Minhenu.
No, koliko god sve ovo izgledalo kao borba Ukrajine ili za Ukrajinu, po mom čisto osobnom mišljenju, borba se sada vodi za Evropu.
Može se činiti da se sada Evropa čvrsto okupila protiv Rusije. Zapravo, njen položaj zavisi će o tome ko će pobediti u ovom sukobu. Pobeda Rusije može dovesti do rascepkanosti Evropske unije, a tada će svaka od zemalja početi samostalno određivati svoj odnos s novim centrom moći. Podsetimo, u miru su Mađarska, Češka i Nemačka već izrazile posebne stavove prema Rusiji. Srbija u globalu nedvosmisleno podržava Rusiju. Što će se dogoditi kada se vlast Vašingtona nad Evropom uzdrma? Imat ćemo niz igrača s izraženim političkim subjektivitetom. Najverojatnije će se najveće privrede, Francuska i Nemačka, oteti od jarma. NJima su, inače, jako potrebni ruski resursi.
Poljska bi mogla pokušati sastaviti novu realipolitiku, iako je teško zamisliti kako bi mogla ostvariti svoje ambicije.
U Latinskoj Americi mnoge će zemlje svojevoljno pobeći od uticaja Sjedinjenih Država. Kuba, Nikaragva i Brazil već su izrazili podršku Rusiji u regiji.
U slučaju da Rusija bude poražena, što je s ulogom „Rusija ili smrt“ vrlo teško, to će značiti da će pasti željezna zavjesa 2.0, koja će odseći Evropu od ruskih resursa. Zapravo, ionako će se spustiti, samo je pitanje na kojoj granici i koliko će biti teška.
No, Evropa već doživljava nedostatak gasa i đubriva. Rusija ima, između ostalog, i glavni deo u svetskom izvozu retkih zemnih metala, bez kojih ne može postojati nijedna elektronika.
Ironično, Rusiji, koja je sada predstavljena kao agresor, trebaju samo mir i stabilna tranzitna područja u Evropi i Aziji. Prisetimo se Putinovog predloga o jedinstvenom privrednom prostoru od Lisabona do Vladivostoka. Jer takva situacija služi međusobnom bogaćenju Evrope i Rusije. A tu je i Kina, koja aktivno gradi novi Put svile.
Ali ne i Americi. Orlu gotovo da i nije preostalo vremena i morao je reagovati s „posljednjim Ukrajincem“. Strukturna kriza u privredi, uslovno napet dolarski balon zahteva barem nešto teritorija koji se može pomusti kako bi se snažan „prasak“ odgodio za još nekoliko godina. Ova zona je Evropa. Koja će, u slučaju poraza od Rusije, u potpunosti pasti pod uticaj Amerike. Štaviše, čak i Pirova pobeda će Americi odgovarati, ako Rusija potroši kritičnu količinu snaga i resursa na pacificiranje Ukrajine.
O ruskom svetu i „pristalicama mira“
Postoji i druga strana aktuelnog sukoba, o kojoj suosećajni „defetisti“ ne razmišljaju. Ako Rusija bude poražena u Ukrajini, to će biti loše za Ruse u svim zemljama postsovjetskog prostora. Pobedi li u najkraćem mogućem roku i uz minimalne gubitke, položaj ruske manjine u postsovjetskim zemljama dramatično će se poboljšati. Trend pogoršanja odnosa prema Rusima trenutno se već prati u Kazahstanu među autohtonim stanovništvom. Je li to ono što želite, gospodo? Još nekoliko Donbasa na koje nećete obraćati pažnju, baš na isti način kao na ovaj, smatrajući da je to stvar koja se vas ne tiče? Ne, hvala, gospodo čista obraza i lažni pacifisti, koji nisu videli 13 000 mrtvih u istočnoj Ukrajini od 2014.
Zato rusku operaciju u Ukrajini i podržava rusko govorno stanovništvo bivših sovjetskih republika. Oni razumeju da će inače i do njih doći „duga mračna noć“.
Inače, pobeda Rusije, po mom mišljenju, uopšte ne znači ponovno uspostavljanje Sovjetskog Saveza, niti bilo kojeg oblika rusko-ukrajinske državnosti. Definitivno ne u onom obliku u kojem je pre postojala. Bliska ekonomska unija, to da. Politički će to biti nezavisne i manje ili više prijateljske zemlje.
Ako se u Evroaziji pojavi novi pol moći, privući će se i same njene republike. Zapravo, već sada to vidimo u odnosu na Gruziju i Jermeniju. Tamošnje vlade, iskreno, nisu prijateljske prema Rusiji. No, Gruzija je odbila podržati sankcije, a u Jermeniji su postavili ogroman transparent podrške ruskim vojnicima. Šta je s njima?
Možda su ponosni kavkaski narodi shvatili da se svetski poredak brzo menja. A pod tim uslovima, Erdogan neće propustiti priliku pokrenuti svoj projekt Veliki Turan, uspostaviti „Portu 2.0“. U tim uslovima, pod okriljem Rusije, isplati mu se biti kao pre 200 godina.
Inače, ambicije novih Osmanlija značajno su sputane činjenicom da je Turska ekonomski vrlo zavisna od Rusije. Poraz Ukrajine od Rusije dat će Erdoganu priliku da izgradi novu „Portu“. Nije sigurno da će uspeti. Za Rusiju je isplativije imati Tursku neutralnu, što znači i kontrolu nad njenim tesnacima.
Kakva bi mogla biti sudbina Kazahstana ako Medved i Zmaj, koji sarađuju, pobede u „Novom svetskom poretku“? Za Kinu je Kazahstan tranzitna teritorija novog Puta svile. A u tom smislu Kina želi mir i stabilnost. Za Rusiju je to sigurnost „medveđeg mekog trbuha“. Dakle, prijateljskoj Rusiji i stabilnom Kazahstanu njihovi susedi ne prete. No, svaka destabilizacija zemlje povećava rizik da će neko od suseda biti prisiljen intervenisati kako bi uspostavio red. Potpuno nepoželjna situacija. Zato je reakcija zemalja saveza ODKB na januarsku pobunu u Kazahstanu bila tako munjevita.
Sudbina Baltika može se pokazati drukčijom. Prvo, tamošnja populacija koja govori ruski već je dugo ugrožena. I drugo, Rusija neće zauvek leteti u Kalinjingrad preko Baltika. Tako će svirepi baltički „tigrovi“ ili morati preispitati svoju politiku prema Rusiji i prema onima koji govore ruski u tim zemljama, ili bi u dogledno vreme mogli videti „uljudne male zelene čovečuljke“. A NATO, kažete? Pa koga je NATO ikada štitio i zaštitio, osim interesa američke oligarhije? Nakon Ukrajine, pobednička Rusija, ako baltičke hijene ne promene politiku, neće dugo trpeti neprijateljske zemlje o kojima zavisi sudbina njezine eksklave.
Ali sve te stvari ne razumeju i ne žele razumeti oni koji danas viču: “Sramim se Rusije! Ne ratu!“ Pa zar ti „pacifisti“, bili oni plaćeni ili korisni idioti, još uvek ne razumeju da je u toku prava preraspodela sveta? A ako vaša zemlja izgubi, tada će vas Orao i drugi lešinari hijene s užitkom proždreti.
Filozofija biljojeda i vegana je dobra u mirno doba i možda u kuhinji. Ali ako to pokušate izvući na trg, onda će svaka država krenuti u konsolidaciju po zakonima rata. Ne bez razloga juče se u medijskom prostoru aktivno citirao tekst „Izdaja domovine“. U Rusiji je podrška Kremlju narasla za 10% i s nekih 68% prije operacije, sad je skoro 78%. Javnost traži eliminaciju „Pete kolone“ i glamuroznih dobro uhranjenih liberala. Taj je osjećaj jako visok u zemlji.
Putin dobro poznaje istoriju. Mislim da se seća rezultata da u Rusiji tokom Prvog svetskog rata nisu očistili sve “poražene”. Sve dok je bio „dobar“, Putin je bio vrlo ljubazan i strpljiv. Ali liberali to jednostavno nisu cenili.
Možete vikati koliko god želite: „Ne ratu!“, ali rat već traje. Nije najavljivan, nego se tiho provodilo celo to vreme, dok se NATO šuljao do granica Rusije. Sada se sukob samo pretvorio u vruću fazu. Ovih dana videli smo varalice za pokeraškim stolom kako aktivno podižu ulog. Uveli su sve zamislive sankcije Rusiji, zatvorili nebo, isključili SVIFT. Nemačka ministrica spoljnih poslova čak je izlanula da se njena zemlja ne srami nacističke prošlosti. Japan je izjavio da je Rusija okupirala Kurile. Tada je Putin ispod stola izvadio revolver i rekao da će se dodatno uključiti i ruska nuklearna trijada. U toj partiji, Amerika je brzo izjavila: „Dalje!“ Verujem da neće doći do nuklearnog sukoba. Svako ovde sve vrlo dobro razume, osim evropskih idiota.
I naravno, samo glupa, naivna Ukrajina, izvorno namenjena u ovoj igri da igra ulogu žrtve, i dalje se prepušta iluziji da je celi svet s njom. Tačno, vukovi vole ovce. Ali kao meso.
Želim napomenuti da je sve navedeno sročeno čisto na temelju moje analize otvorenih izvora i vlastitih znanja o geopolitici. Možda grešim? Ko se ne slaže, može se nasmijati i sve zanemariti.
Ali da imam dolare, danas bih ih prodao po najvišem kursu i opskrbio se osnovnim potrepštinama. Zima će biti duga, a ovo čemu svedočimo u Hrvatskoj – poskupljenja benzina, uskoro struje i gasa, pa onda svega najmanje 25%, kako kažu, sve to nije posledica ruskih sankcija, kojih zapravo još i nema, već onih koje su idioti u Bruselu i vazali EU nametnuli Rusiji, vodeći se „logikom“ neka je i skuplje, ali nećemo ništa od autokratskog i agresorskog režima. A kad Moskva odgovori, što će se sigurno dogoditi, onda se setimo starog Rima i izreke „vae victis“, iako bih lično da to „Jao! uzviknu Amerikanci, a ne Ukrajinci sada i Evropljani uskoro u njihovo ime. No, to će se teško dogoditi.
Evropljani su navikli dobro živeti. Kvalitetna roba po relativno niskoj ceni, dobra infrastruktura, dobre socijalne usluge, medicina itd. U globalu, blagostanje i udobnost. U principu, u tome nema ništa loše, pogotovo ako ne razumete na čiji je trošak ovaj banket. Neko će reći da je sve to zbog demokratije i slobodnih izbora. Ostavite ove priče za budale.
Pa na čiji je trošak banket? Tajna je jednostavna. Evropa je zamenila svoj suverenitet za udobnost i potrošnju. Ključne odluke ne donose Evropljani. Evropa ne treba trošiti novac na odbranu, vojni prostor, globalnu obaveštajnu delatnost, ne treba se baviti obećavajućim odbrambenim tehnologijama itd. Ne treba donositi odluke i snositi odgovornost za njih. Ulili su joj napoj u korito: jedi i šuti, uživaj u životu, ali ako treba, gazda će ti dati kobasicu.
A onda je došao dan kada je gazda odlučio da je vreme da zakolje ovog debelog krmka, naviknutog na dobro uhranjen život. Stvar je jednostavna. Sam gazda je upao u problem. Nije se imalo što jesti, a gazda želi preživeti krizu. Hoće li se Evropa probuditi? To je pitanje za milion evra…
(alterminfo.blogspot.com)
Tekst prilagodili srbskom jeziku Uredništvo Borba za istinu
