NATO agresijom na SR Jugoslaviju naneta je trajna šteta međunarodnom pravu, ocenjeno je danas u Beču u diskusiji pod nazivom „20 godina od NATO bombardovanja, ima li Balkan budućnost?“, u organizaciji Austrijsko-srpskog pokreta solidarnosti.
Austrijski publicista Hanes Hofbauer je rekao da je bombardovanje SRJ bilo jasno kršenje međunarodnog prava.
„Nije postojalo odobrenje UN za ovu akciju, i to je imalo trajne posledice po međunarodno pravo, jer je ono izgubilo na značaju. Umesto toga, podignut je značaj ljudskih prava koja se mogu interpretirati na razne načine, a to je urađeno i u ovom slučaju“, objasnio je Hofbauer u izjavi Tanjugu.
[adsenseyu1]
On je kazao da je za njega bio šok kada je marta 1999. NATO napao SRJ.
„Kao čovek koji se bori za mir, i posleratno dete, shvatio sam da je taj rat prekinuo mirnodopsko doba u Evropi. Za mene je do tada Evropa bila mesto mira. Odjednom je NATO bombardovao u Evropi, iako taj rat nije došao odjednom. Naime, već dugo je Zapad radio na dezintegraciji Jugoslavije“, rekao je Hofbauer.
On je naveo da su to bili razlozi što je izašao na ulice da se bori protiv NATO agresije i da je pozivao ljude da podignu svoj glas protiv ovog zločina.
Što se austrijske vlade tiče, kaže da je imala lak posao, jer nije bila članica NATO-a, pa tako nije morala da šalje vojsku, ali se nije ni izjasnila protiv NATO bombardovanja.
„Samo je par bivših političara bilo javno protiv rata, ali vlada se nije izjasnila protiv. Takođe je izaslanik EU za Kosovo bio Austrijanac, a iz kruga u kojem je bio izazvan je rat“, naglasio je Hofbauer.
Prema njegovim rečima, najgora posledica ovog zločina je što su pre svega SAD bombardovale Srbiju osiromašenim uranijumom i time zagadile jedan prelepi region za mnoge generacije koje dolaze.
I istoričar Kurt Grič smatra da je NATO bombardovanje bivše SRJ nanelo veliku štetu međunarodnom pravu.
„Napad je bio obrazložen humanitarnom intervencijom, što nikako nije bio slučaj. Činjenice su pokazale da je moglo da se nađe rešenje preko UN, ali NATO je imao druge interese“, rekao je on.
Grič je na skupu ukazao na kampanju koja se vodila u medijima nemačkog govornog prostora, kojima je pravdan ovaj rat, stvarajući utisak da se radi o humanitarnoj intervenciji.
„Nije bio humanitarni rat već agresija, i to se znalo, pa se išlo na to da se medijski prikaže kao humanitarna intervencija“, objasnio je on.
U tome, kako je kazao, puštane su samo izjave intelektualaca koji su podržavali ovu intervenciju, iako je veći broj intelektualaca na ovom prostoru bio protiv rata.
Publicista Vilhelm Langtaler, koji je od prvog dana bombardovanja bio uz Srbe koji su na ulicama Beča protestovali 78 dana, kaže da nije zadovoljan reakcijom austrijske vlade jer ona nijednom nije priznala odgovornost za ovaj napad.
Istakao je da, iako zvaničan Beč stalno govori o pomaganju Srbiji u razvoju, ona čini suprotno, a najbolji primer je „Hipo alpe adrija banka“, koja je to dokazala.
„To je primer politike koju stvarno vodi Austrija na prostoru bivše Jugoslavije“, rekao je Langtaler.
On je kazao da stanovništvo Austrije nije bilo niti je i dalje zainteresovano za događaje pre 20 godina, kao ni za pozadinu svega toga.
Langtaler je istakao da je loše što se u javnom mnjenju gotovo ništa nije promenilo, ali je ukazao da je to posledica toga što su mediji lažima iskonstruisali stav koji je preuzelo stanovništvo.
„Smatram svojim zadatkom da se suprotsavimo tom narativu i pokažemo da je ono što je urađeno bilo suprotno međunarodnom pravu“, kazao je Langtaler.
Jedan od organizatora sećanja na žrtve NATO agresije, austrijski političar David Štokinger, koji je član Austrijsko-srpskog pokreta solidarnosti, podsetio je da su se protivnici NATO agresije okupili da se prisete kršenja međunarodnog prava pre 20 godina i agresije na Jugoslaviju, kako bi imenovali prave zločince i krivce.
„Austrija je imala negativnu ulogu. Pregovore u Rambujeu vodile su austrijske diplomate, a videlo se da to nisu bili pregovori već diktat SRJ. Taj sporazum, koji je ponuđen, ne bi potpisao niti jedan političar nijedne zemlje u svetu“, objasnio je on.
Štokinger je kazao da se od početka išlo na vojnu intervenciju i stajanje Zapada na stranu Albanaca sa ciljem nametanja rešenja protiv Beograda, odnosno stvaranja činjeničnog stanja.
„Ovaj rat je bio prvi u pravljenju novog svetskog poretka i vođen je protiv jedne zemlje koja nije želela da se povinuje globalnoj hegemoniji“, ocenio je on.
Istakao je da je preostalo sada da se sećamo žrtava i nada da zajedničkom borbom možemo ostvariti bolji svet i mir.
U prostorijama Saveza sindikata Austrije (OeGB), gde je održan dvodnevni skup, koji je počeo sinoć projekcijom filma „Težina lanaca“ Borisa Malagurskog, postavljen je i „Zid plača“ u organizaciji SPKD „Prosvjeta“ iz Beča, na kome su prikazane fotografije ruševina i žrtava NATO bombardovanja SRJ.
Bivši glavni urednik NIN-a Slobodan Reljić ukazao je da je SRJ bila suočena sa napadom za koji nije postojala elementarna saglasnost naroda u ime kojih je NATO vodio tu vojnu intervenciju.
Suprotno tvrdnji NATO-a da napad podržavaju građani zemalja članica, to nije bila činjenica, kazao je on, dodajući da Srbija nije bila u sukobu sa Zapadom, već sa zapadnom oligarhijom.
[adsenseyu4]
Razlozi ovog bezumlja, kako je kazao, nisu nikada objašnjeni na Zapadu, te je dodao da je od Kosova Zapad podigao navodnu državu na osnovama kriminalnih struktura, koja se i dalje oslanja na šverc heroina.
Osvrnuo se i na austrijskog vicekancelara Hajnc-Kristijana Štrahea, ukazujući da su on i njegova stranka u čitavoj histeriji 1999. bili na strani pravde, ali kada je došao na vlast, počeo je da odlučuje kao nekada Alojz Mok i pokušao da kriminalni establišment Prištine ugura u Interpol.
To pokazuje da ljudi koji su se suprotstavili NATO bombardovanju kada dođu na vlast slede istu politiku kao oni koji su Evropu uvukli u ovu opasnu avanturu, konstatovao je Reljić.
Publicista Germinal Civikov ukazao je da je Haški tribunal nastavio rat koji je započeo NATO-a.
„NATO je od početka rada stvarao osnove za opravdanje razbijanja Jugoslavije“, objasnio je on, dodajući da su NATO i Haški tribunal bili partneri, što se posebno videlo u suđenju Slobodanu Miloševiću.
