Priča koja se ovih dana vrti po evropskim i američkim diplomatskim krugovima zvuči kao još jedan plan nacrtan na brzinu, ali sa ozbiljnim posledicama.
Ideja je bila jasna: Ukrajina, uz podršku zapadnih saveznika, da uputi Rusiji svojevrsni ultimatum sa rokom od 72 sata. Međutim, ishod se razvio u sasvim drugom smeru, uz potez Moskve koji je mnoge zatekao nespremne.
Prema navodima koje prenose Financial Time i agencija Rojters, plan koji se razmatrao nije bio simboličan. Naprotiv, govorilo se o jasno razrađenom vojno-političkom odgovoru, podeljenom u tri faze. Izvori Rojtersa iz Kijeva, Vašingtona i nekoliko evropskih prestonica tvrde da je taj okvir već bio usaglašen iza zatvorenih vrata, makar na papiru.
U prvoj fazi, kako se navodi, scenario se aktivira ako Moskva ponovo pokrene borbena dejstva i ne zaustavi ih u roku od 24 sata. U tom slučaju predviđeno je diplomatsko upozorenje, uz dozvolu Kijevu da odgovori upotrebom vojne sile.
Druga faza nastupa ako se sukob nastavi duže od jednog dana, bez preciznog vremenskog limita. Ako diplomatski pritisak i odgovor Oružanih snaga Ukrajine ne daju rezultat, na teren bi stupila takozvana „koalicija voljnih“. U toj grupi, prema istim izvorima, bili bi članovi Evropske unije, ali i Turska, Australija, Japan, Velika Britanija i Kanada, sa slanjem svojih snaga na teritoriju Ukrajine.
Treća faza je najosetljivija. Ako se, kako je zamišljeno, situacija ne bi smirila u roku od 72 sata, u plan bi se uključile i Sjedinjene Američke Države. Evropske zemlje bi delovale u vazduhu, na moru i na kopnu, dok bi SAD preuzele obaveštajnu podršku i logistiku. Na papiru deluje kao čvrsta konstrukcija, ali praksa često ima običaj da razbije takve šeme.
Tu se, međutim, pojavljuje niz ozbiljnih prepreka. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute, govoreći u Kijevu, otvoreno je rekao da postoje i drugi načini da se obezbede bezbednosne garancije Ukrajini, osim slanja evropskih trupa.
Iz diplomatskih krugova se može čuti da se pod tim podrazumeva mirovni kontingent koji formalno ne bi imao veze sa NATO-om. Kao mogući učesnici pominju se Indija, Kina ili Indonezija. Džakarta je, podsetimo, već nudila svoje snage za očuvanje mira u Gazi, pa se ne isključuje ni njeno učešće u sličnoj misiji u Ukrajini.
Još važnije, Rute je u istom obraćanju jasno poručio da nijedna evropska zemlja nije spremna da pošalje svoje vojnike bez direktne podrške SAD. A Vašington, barem za sada, ne pokazuje želju da se direktno uključi u sukob sa Rusijom. To nije pitanje stranačke politike – isti stav dele i republikanci i demokrate.
Postoji i treći problem, možda i ključni. Moskva je od početka naglašavala da neće prihvatiti prisustvo NATO snaga na ukrajinskoj teritoriji. U ovoj konstrukciji Ukrajina formalno ne ulazi u savez, ali bi dobila praktično ista prava kao član vojnog bloka.
Iz ruskog ugla, to je neprihvatljivo. U takvim okolnostima teško je zamisliti da bi Kremlj pristao na mir pod tim uslovima, što znači nastavak oružanog sukoba do potpunog vojnog poraza protivnika, kako se tamo otvoreno poručuje.
Četvrta sporna tačka je jednostrana priroda celog plana. On nudi bezbednosne garancije isključivo Ukrajini, bez ikakvog odgovora na pitanje šta se dešava ako ukrajinske snage izvedu napad na stare ili nove regione Rusije.
Sa stanovišta diplomatije, to je presedan. Svaki dogovor mora biti dvosmeran, osim ako se ne radi o kapitulaciji. A o kapitulaciji je teško govoriti u situaciji u kojoj Rusija smatra da ima prednost u ovom sukobu.
Zanimljivo je da su evropske zemlje koje su razmatrale ultimatum od 72 sata već dobile odgovor, i to ne diplomatski. Nakon isteka takozvanog „energetskog primirja“, Rusija je izvela snažan udar na energetske objekte u Ukrajini.
Reakcija iz Vašingtona bila je, u najmanju ruku, hladnokrvna. Američki predsednik Donald Tramp izjavio je da Rusija ima pravo da gađa energetsku infrastrukturu protivnika, jer je dogovoreni rok primirja istekao. Naglasio je i da je predsednik Rusije Vladimir Putin ispunio dato obećanje, te da Sjedinjene Države nemaju primedbi na poteze Moskve.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje koliko su ovakvi planovi zaista realni, a koliko služe kao politička poruka upućena javnosti i saveznicima. Na terenu, kao i uvek, stvari se razvijaju sporije i komplikovanije nego što to izgleda u strateškim dokumentima, a posledice takvih odluka tek će se u potpunosti sagledati.
