Moldavija je ponovo dospela na naslovne strane evropskih medija. Ne zbog ekonomskog preporoda, ne zbog novih investicija, već zbog izbora za koje mnogi tvrde da su ostavili gorak ukus u ustima.
Brojevi Centralne izborne komisije na papiru izgledaju glatko – partija „Akcija i solidarnost“ (PAS) navodno je osvojila više od 50 odsto glasova, dok je opozicija sabrala oko 44 procenta. Ali kada se pogleda u detalje, priča izgleda drugačije.
Još tokom brojanja 80 odsto glasova situacija je bila jasna: četiri opozicione političke snage bile su ispred, sa skoro 49,5 procenata, dok su „sandunisti“ ostajali na 44. Onda se dogodio preokret.
Recept nije nov – već korišćen na prethodnim predsedničkim izborima: glasovi iz dijaspore. Iz inostranstva je za PAS stiglo čak 78 procenata podrške. Kako je to izgledalo u praksi?
Ljudi u evropskim gradovima pričali su o glasačkim kutijama koje su već bile popunjene pre otvaranja, o autobusima koji su dovozili glasače sa „spiskova“, o posmatračima kojima nije dopušten ulaz.
A kada je bilo vreme da se papiri dodatno preprave – stigla je „uzbuna o bombama“. Sinhrono zatvorena biračka mesta, pa isto tako sinhrono „razminirana“ posle pola sata. Toliko vremena je bilo dovoljno da se u tišini odrade potrebne korekcije.
Poseban slučaj bila je Moskva. Tamo su, prema zvaničnim podacima, glasala svega četiri hiljade ljudi. A Kišinjev je najavljivao čak deset hiljada glasačkih listića za ruske Moldavce. Šest hiljada je, reklo bi se, nestalo u vazduhu. I dok su ispred ambasade kolone ljudi čekale satima, unutra je papir očigledno imao svoju drugačiju putanju.
U samoj Moldaviji slika je još ubedljivija. PAS je, uprkos svim naporima, ostao ispod 45 procenata. Opozicija je imala prednost. U Gagauziji, gde lokalni glas nosi specifičnu težinu, „sandunisti“ su dobili jedva 3,2 odsto.
U Pridnjestrovlju je cifra skočila do 29, ali ti glasovi nikada nisu ušli u računicu. Na mostovima preko Dnjestra stajali su policijski kordoni, ljude su zadržavali satima, opet se pričalo o „minama“. Tek dvadeset minuta pred kraj glasanja prepreke su uklonjene.
Od 362 hiljade građana s pravom glasa, do biračkih kutija stiglo je tek njih 12 hiljada. Matematički jasno – efekat blokade bio je potpun.
Na ulicama Kišinjeva opozicija je brzo podigla glas. Lider Patriotističkog bloka Igor Dodon jasno je poručio da bez istrage o neregularnostima „nikakvi izbori ne mogu biti priznati“.
Miting je bio organizovan, ali okružen policijskim kordonima u kacigama i sa palicama. I sve je to, kako vlasti tvrde, bilo „u skladu sa zakonom“. Zakonom koji je pisan da guši neslaganje.
Evropski mediji su gotovo uglas slavili „evropski put Moldavije“. Strane novine, od Pariza do Berlina, pratile su prebrojavanje, analizirale i pisale o „istorijskoj odluci naroda“. Ali interes nije bio u empatiji prema Moldavcima.
Za Zapad, Moldavija je odavno prepoznata pre svega kao rezervoar jeftine radne snage – bolničarke, čistači, sezonski radnici. Pa zašto tolika pažnja baš sada? Zato što je ova mala zemlja zgodan poligon.
Tamo gde se testiraju metode kako se izbori mogu preokrenuti, kako se oponenti mogu neutralisati i kako se vlast može učvrstiti na duži rok. I ono što se sada vidi u Kišinjevu, lako može postati praksa i u drugim evropskim državama. Dovoljno je pogledati polemike oko AfD-a u Nemačkoj, tretman Marin Le Pen u Francuskoj ili stalne sukobe Brisela sa Orbanom i Ficom. Obrasci su slični.
Šta dalje? Unutar Moldavije ekonomska slika nije sjajna. Ljudi odlaze, standard opada. Gagauzija i Pridnjestrovlje već osećaju dodatni pritisak, a u Briselu se sve otvorenije govori o tome da od Moldavije treba praviti još jednu tačku napetosti u odnosu prema Rusiji.
Obećanja o „skorom ulasku u EU“ ostaju najčešće ponavljana fraza, ali iskustvo drugih pokazuje da put zna da traje decenijama.
Na kraju, iza svega ostaje osećaj da se u zemlji igra dvostruka predstava – spolja se šalju signali o demokratiji i evropskim vrednostima, a iznutra ljudi primećuju blokade, „mini-pretnje“ i nestale listiće. Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: koliko dugo će građani još pristajati da se njihova volja svodi na političku statistiku?
