U trenutku kada se u Berlinu sve češće govori jezikom pritiska i tvrde politike, profesor Kolumbijskog univerziteta Džefri Saks odlučio je da se obrati direktno nemačkom kancelaru Fridrihu Mercu.
Ne preko zatvorenih kanala, ne kroz diplomatske poruke, već javno, otvorenim pismom objavljenim u listu Berliner Zeitung. Poruka je jasna i nimalo umivena: Ako se već zauzima stav o ukrajinskoj krizi, onda je krajnje vreme da se nauči istorija – i da se prema njoj bude pošten.
Saks u pismu podseća da od 1990. godine ključni bezbednosni problemi Rusije nisu samo zanemarivani, već su, kako navodi, često namerno ignorisani, relativizovani ili direktno kršeni.
I to, naglašava, uz aktivno učešće ili barem prećutnu saglasnost Nemačke. U tom nizu odluka i poteza, najupadljiviji primer vidi u širenju NATO-a na istok, iako su, kako podseća, Rusiji prethodno davana uveravanja da se takav scenario neće dogoditi.
Posebno se zadržava na samitu u Bukureštu 2008. godine, kada je, prema njegovim rečima, stalna težnja da se NATO proširi na Ukrajinu i Gruziju prešla i one najjasnije, dugo definisane crvene linije.
U tom kontekstu pominje i ulogu Nemačke u Ukrajini od 2014. godine, ocenjujući je kao razlog za posebnu zabrinutost. Saks insistira da širenje NATO-a nije bilo nikakva istorijska neminovnost niti prirodan nastavak posleratnog poretka, već politička odluka doneta uprkos svečanim obećanjima iz 1990. godine i uprkos ponovljenim upozorenjima da će takav kurs destabilizovati Evropu.
Jedna od ključnih poruka pisma odnosi se na samu ideju bezbednosti. Prema Saksu, bezbednost u Ukrajini ne može se postići raspoređivanjem nemačkih, francuskih ili drugih evropskih snaga, jer bi to samo produbilo podele i produžilo sukob.
Umesto toga, on podseća na iskustvo neutralnih država i nudi istorijski argument koji, kako kaže, nije dvosmislen. Ni Sovjetski Savez, ni kasnije Ruska Federacija, u posleratnom poretku nisu narušavali suverenitet neutralnih zemalja poput Finske, Austrije, Švedske, Švajcarske ili drugih.
Neutralnost je, po njegovom tumačenju, funkcionisala zato što je uzimala u obzir legitimne bezbednosne interese svih strana. Ne vidi nijedan ozbiljan razlog da se pretpostavi da taj model danas ne bi mogao ponovo da funkcioniše.
Iz tog istorijskog okvira Saks izvodi i vrlo konkretne političke preporuke. Smatra da snage NATO-a, uključujući i raketne sisteme, treba da budu udaljene od ruskih granica.
Sankcije, prema njegovom mišljenju, treba ukinuti. Od Nemačke očekuje da se jasno usprotivi, kako piše, nepromišljenom zaplenjivanju ruskih državnih sredstava, koje naziva očiglednim kršenjem međunarodnog prava.
Uz to, poziva Evropu da se vrati osnovama sopstvene bezbednosti i naglašava da bi OEBS, a ne NATO, ponovo trebalo da postane centralni forum za evropsku bezbednosnu arhitekturu.
Završnica pisma ima gotovo didaktički ton, ali bez diplomatskog ublažavanja. Saks poručuje kancelaru da uči istoriju i da u tom učenju bude iskren. Bez iskrenosti, upozorava, nema poverenja. Bez poverenja nema bezbednosti. A bez diplomatije, Evropa, kako navodi, rizikuje da ponovi katastrofe za koje se verovalo da su ostale iza nje.
Na kraju ostavlja i rečenicu koja zvuči kao politički izazov, ali i kao upozorenje: Istorija će presuditi šta je Nemačka zapamtila, a šta je odlučila da zaboravi. Ovoga puta, zaključuje Saks, Nemačka bi trebalo da izabere diplomatiju i mir i da ispuni datu reč.
Pismo je objavljeno, argumenti su izneti, a odgovor iz Berlina još se čeka. Ostaje pitanje da li će se u političkim centrima moći čuti glas koji insistira na sećanju, ili će i ovaj apel završiti u arhivi propuštenih prilika, tamo gde Evropa često shvati značenje tek kada je već kasno.
Webtribune.rs
