Bio je potpuno opušten, nekako ravnodušan. Za sve je okrivio umor, mada osećaj baš i nije bio neprijatan. Naprotiv. Kao da je tonuo u san, polako i mirno.
Sneg je padao danima, bez izgleda da će da stane u dogledno vreme. Rob Smit je posmatrao ogromne pahuljice. Veličinom su ga podsetile na poštanske marke. Belelo se među drvećem u šumama Vajominga, blizu Čejena. Zabelela se i Robova tamnoplava jakna. Gotovo da se nije raspoznavala osnovna boja.
[adsenseyu1]
Pogledao je termometar. Pokazivao je minus 10 stepeni. Taj 27. decembar 2018. godine bio je jedan od najhladnijih dana te zime. I temperatura je padala iz sata u sat.
Za divno čudo, Robu nije bilo hladno. Naprotiv, kupao se u znoju. Upravo je završio zaklon u snegu. Bilo je to nešto slično igluu, samo što nije sekao kocke i od njih sklapao građevinu. Samo je nabacao gomilu snega, izdubio je i dobio upotrebljivo sklonište.
Namerio je da provede još jednu noć na otvorenom, a po tim temperaturama zaklon mu je bio nephodan. Prethodnu noć proveo je u pećini, ali se u međuvremenu odaljio od nje. Nije mu se ponovo probijalo kroz smetove. Zaklon je bio odlična zamena.
[adsenseyu4]
Kada je izbacio i poslednju gomilu snega iz unutrašnjosti, malo se odmakao i divio se svom delu. Došlo mu je da fotografiše i sliku postavi na društvene mreže, ali se u poslednjem trenutku suzdržao. Setio se da je hladnoća oslabila bateriju, a nikako ne bi bilo poželjno da usred šume ostane bez telefona. Koristio ga je za orijentaciju. I još nešto.
U trenucima odmora pregledao je fotografije Mikronezije kojima je nešto ranije napunio telefon. Prizori palmi i peščanih plaža su ga smirivali. Iz nekog razloga mu je bilo još hladnije posle tih fotografija, ali ga to nije zabrinjavalo. Ništa što jedna vatrica neće da reši.
A ta dva dana šetnje po divljini bili su baš ono što mu je bilo potrebno. Mir, tišina, samoća. Morao je da pobegne od ljudi kako bi doneo odluku koja će verovatno da mu promeni život. Dobio je poziv da predaje engleski jezik na nekim ostrvima u južnom Pacifiku.
Premišljao se. To je značilo da raskida s dotadašnjim životom, podaleko. Vajoming će da zameni plažama s najfinijim peskom, kristalno čistim morem. I nije loša zamena. Zato je stalno listao one fotografije. To mu je olakšavalo izbor.
Imao je još dva dana da odluči. Zato je i otišao u divljinu. Rutu mu je preporučio prodavac u radnji s planinarskom opremom. I do tada nije bilo nikakvih nevolja.
[adsenseyu1]
Nikada ranije nije kampovao usred zime. Na brzinu je pregledao knjigu o gradnji skloništa. Smatrao je da tu nema prevelike mudrosti. I to upravo dokazao, kada je sazidao svoje sklonište. Ima dovoljno namirnica, rešo na plin radi.
Doduše, zidanje skloništa išlo je nešto teže nego što se nadao. Pogotovo što su uputstva ostala u gotovo mrtvom telefonu. Na sreću, sećao se dobrog dela. Potrošio je čitavih pet sati, znoj mu je lio s lica. Računao je da mora da uspe. Nije poneo šator, pa mu je zaklon bio jedini izlaz.
Potpuno zadivljen napravljenim, zaklon je nazvao palatom. U tom trenutku, prava palata bila bi mu manje korisna. Još jednom je bacio pogled i upuzao unutra kroz uzani tunel.
Unutrašnjost je bila prilično tesna. Jedva da je imao mesta da uspravljen sedi. Glava mu je u tom slučaju češala krov skloništa. Mogao je da legne, ako se malo savije. Bilo je dovoljno prostora za rešo. I to mu je bilo sasvim dovoljno.
[adsenseyu4]
Nezgoda je bila u tome što je kroz otvoren prolaz duvao vetar. Činilo mu se da je unutra još hladnije nego napolju. Nije bilo dovoljno snega da zapuši ulaz, a nije mu se izlazilo. Dograbio je ranac, ugurao ga na otvor. Sa strane je dodao malo snega, tek da zapuši pukotine. Više nije bilo daška vetra.
Odlično. Plamen zapaljene sveće je mirovao. Unutrašnjost skloništa je osvetljena, bilo je prilično toplo, teško da je mogao išta više da poželi.
Tada se oglasio stomak. Satima ništa nije pojeo. U rancu je imao konzervu s gotovim jelom. Tu je bio i rešo. Nekoliko minuta kasnije imao je pravu gozbu.
Potom je legao. Sam sebe je podsetio na medveda. Najeo se i sada će da spava usred snega. Tada se setio da na Tihom okeanu nema medveda. Ponovo ta Mikronezija. Gotovo da je odlučio. Seli se. Zakašljao se. Ponovo prilegao. Oči su se same sklapale.
Rik je pogledao na sat. Još je bilo rano za spavanje. Možda će šolja kakaoa malo da ga razbudi. Jedva se pridigao. Odavno nije bio toliko pospan. Zapravo, nikada do tada. Jedva je našao rešo i upalio ga. Zabolela ga je glava, kao da mu neko zabija šilo posred čela.
Bol se širio na druge delove glave. Ubrzo je bio gotovo siguran da će da eksplodira. Otpisao je to na umor. Možda je i dehidrirao dok je radio. Dograbio je čuturicu, otpio nekoliko velikih gutljaja vode. Za trenutak se osetio bolje. Potom se bol vratio, još jači.
Kakao će da pomogne. Šećer će malo da ga podigne. Nestrpljivo je čekao da tečnost provri. Gledao je u plamen gorionika. To ga je još više uspavljivalo. Osećao je nekakvu slabost. Kao da ga je vazduh pritiskao. Bol u glavi je uminuo. Bio je potpuno opušten, nekako ravnodušan. Za sve je okrivio umor, mada osećaj baš i nije bio neprijatan. Naprotiv. Kao da je tonuo u san, polako i mirno.
Zamračilo mu se pred očima. Spustio se na leđa. Pored njega je ključao napitak. Para je polako topila krov. Prenulo ga je kapanje vode. Pogledom je potražio izvor zvuka.
hvatio je o čemu se radi, ali jednostavno nije imao snage da se pomeri i isključi rešo. Spavalo mu se kao nikada u životu. Na jedvite jade je držao otvorene oči. A ipak bi svako malo kapci sami pali.
Polako je pomerao ruku ka rešou. Slučajno je pipnuo vruću posudu. To ga je prenulo. Makar na trenutak. Podigao je jednu, pa drugu ruku. Točak na gorioniku mu je delovao ogroman. Jedva ga je okretao.
Ono za šta su mu bila potrebne dve sekunde, sada je potrajalo. Potpuno je malaksao. Sklopio je oči, da se odmori, makar na trenutak. Nije želeo da zaspi, ma ni da odrema.
Kao da je odmah uleteo pravo u san. Bio je ispod nekakve vode. I to velike vode. Polako se utapao u prozirno zelenom moru. Osećao je kako mu ribe grickaju noge. Gotovo da je mogao da čuje talase kako se lome iznad njegove glave. Nije mogao da diše. Svaki pokušaj da udahne vukao ga je nadole.
Trgao se. Unutrašnjost zaklona smrdela je na izgoreli metal. Pogledao je ka rešou. Shvatio je da ga nije ugasio. Tečnost je isparila poodavno. A ono što nikako nije nestajalo bio je osećaj da se guši. Jedva je disao, a to već nije bio san. Plitki udisaji bili su jedino što je uspevao da postigne.
Jedva se pridigao, tek toliko da delimično sedne. Isključio je rešo. Onda mu je, iz ko zna koje dubine mozga, izletela jedna reč. Ugljen-monoksid. Pokušavao je da se seti odakle mu je to poznato. Časovi biologije i hemije. Razni grafički prikazi kako deluje na ljude. Gas bez boje i mirisa. Tihi ubica. Leševi izgledaju gotovo živo.
Iz polusedećeg položaja pokušao je da dohvati ranac koji je zagrađivao otvor. Nije uspevao da ga dograbi. Kada je i uspeo, bio je previše malaksao da ga pomeri. Sneg se u međuvremenu pretvorio u led. A Riku se ponovo ozbiljno prispavalo. Ponovo je seo. Oči su se sklapale. Ispružio je noge. Stopalima je napipao ranac. Potom je shvatio.
Jedan udarac, ranac je delimično popustio. Još jedan, poslednjim atomima snage. Ranac je izleteo, rupa se otvorila. Osetio je kako u sklonište prodire hladan vazduh. Nekoliko sekundi kasnije bio je napolju. Nikada se nije tako obradovao hladnom vetru. I konačno je odlučio. Odlazi u Mikroneziju.
(politikin-zabavnik.rs)
