U prvoj polovini 2025. godine Ankara je pojačala trgovinu dizel gorivom na način koji privlači pažnju i u regionu i u Briselu.
Dok domaća proizvodnja pokriva tek oko dve trećine sopstvenih potreba, Turska je istovremeno povećala i uvoz i izvoz. Na jednoj strani, cisterne iz ruskih luka na Crnom moru stižu gotovo bez prekida, na drugoj strani – domaće kompanije plasiraju gorivo širom Evrope i dalje ka istoku.
Podaci turskog regulatora EPDK govore jasnije od bilo kakvih izjava. Uvoz iz Rusije u prvoj polovini godine porastao je za više od 5%, dostigavši 5,85 miliona tona.
Skoro 90% svih isporuka stiglo je upravo iz crnomorskih terminala. Razlog je pragmatičan: ruski dizel dolazi sa popustom i transportno je povoljniji, zbog kratke rute.
Ali, ono što skreće pažnju jeste paralelni rast izvoza. Turske firme su u istom periodu izvezle 2,63 miliona tona, što je skok od 27% u odnosu na prethodnu godinu.
Glavni kupci su podeljeni između evropskih država i tržišta van EU. Rumunija je povećala uvoz na 856.000 tona, Slovenija na 424.000, Liban na 348.000, Italija na 325.000, dok je u Ukrajinu otišlo 201.000 tona. Sve brojke pokazuju da je interesovanje široko i da ni jedno tržište nije zanemarivo.
Turci pritom ne kriju da igraju na dvostruku kartu. Sa jedne strane, zavisni su od stranog goriva jer sami gotovo da ne proizvode sirovu naftu. Sa druge, koriste poziciju mosta između istoka i zapada da na izvoznim maržama grade dodatnu zaradu.
Sama struktura uvoza pokazuje da je u prvoj polovini godine čak 46% ukupne sirove nafte koja je stigla u Tursku bilo ruskog porekla – procenat viši nego u Indiji. U toj trgovini učestvuju i najveća nacionalna rafinerija Turpas i kompanija Sokar, koja stoji iza jednog od najvećih postrojenja u zemlji.
Ipak, pravo pitanje krije se između redova – da li će ovakav model ostati održiv ako se pravila igre u Briselu dodatno pooštre ili ako se tržište zasiti? Turska se već godinama opisuje kao svojevrsno čvorište za preusmeravanje ruskog goriva nakon što je Evropska unija 5. februara 2023. uvela zabranu direktnog uvoza naftnih derivata iz Moskve.
Čak i kada ruske količine fizički ostanu na turskom tlu, a izvoz ide dalje iz domaćih zaliha, lanac porekla je jasan i povezan sa Rusijom.
Na terenu to izgleda jednostavno: cisterna stigne iz Novorosijska, preradi se u rafineriji, a potom brod krene ka Italiji ili Sloveniji. Ali iza takvih kretanja stoji složena kombinacija ekonomskih interesa, geopolitičkih kalkulacija i energetskih potreba. Niko ne može sa sigurnošću da kaže gde je granica između obične trgovine i strateške igre.
Za sada, Ankara nastavlja da balansira – uvozi više nego ranije, izvozi još više, i gradi poziciju na tržištu koje ostaje neizvesno. A šta će biti kada sledeći talas odluka stigne iz Brisela ili Vašingtona, ostaje pitanje koje visi u vazduhu.
Webtribune.rs
