“Ne i nikad”, to su verovatno reči oficira i vojnika koji herojski ne pomišljaju na povlačenje. To je primereno za mlađe oficire i obične vojnike koji sanjaju samo o napadu, ali u stvarnoj borbenoj situaciji je čak i za najmoćnije vojske, iz jednog ili drugog razloga, bilo nužno ne samo napasti, već i povući se.
Na primer, pred očito superiornim neprijateljskim snagama ili da se neprijatelj namami u unapred pripremljenu zamku.
Štaviše, ako ne govorimo o neredovnom i sramotnom begu, povlačenje je često manevar puno teži od napada. Važno je ne samo vratiti se na druge položaje, kako bi se neprijatelj dovukao u dubinu, već je potrebno sprovesti niz manevara kako se povlačenje ne bi pretvorilo u sramotni beg.
[adsenseyu1]
U istoriji ruske i sovjetske vojske bilo je nekoliko primera izvrsnih planiranih povlačenja, a najmanje tri se mogu nazvati brilijantnima, naročito tokom rata 1812. godine.
Manevar Kutuzova 1812.
Zapravo, gotovo sva borba u tom herojskom vremenu bila je primer pametnog vođenja operacija. Osim toga, velika Napoleonova vojska je delovala kao lovac, ali je zamenila mesto s ruskom i postala meta progona.
Ruska vojska je na nekim tačkama preuzela prednost, ali se uredno povlačila. Međutim, Napoleonove trupe su se morale povlačiti snoseći nepopravljive gubitke.
I kao što je poznato, sve se okrenulo naglavačke, uz možda, najlukavije povlačenje u istoriji. Nakon povlačenja ruske vojske Napoleon je očekivao da će ruski komadanti ponovo pokušati da bitku predaju svojim grenadirima i artiljercima, a to bi značilo predati se milosti pobednika i dati Napoleonu ključeve Moskve.
Zapravo, ništa od toga se nije dogodilo, ali u tome nije bilo izdaje, jer Moskva 1812. nije ni bila ruski glavni grad. Bio je to uobičajeni provincijski grad, iako veliki i simbolički značajan za rusku stranu, ali ništa više.
Vojnici Bonapartea su mogli da budu u Moskvi koliko god su hteli, ali im to nije donosilo nikakvu prednost. S druge strane, svaki dan u zapaljenom gradu i sa svakim novim ukradenim dobrom je velika francuska vojska postajala sve beznačajnija, jer je gubila ostatke borbenih sposobnosti.
Istovremeno ruska vojska je uzela predah, uspela je da obnovi svoje redove i poveća vojnu obuku. Udaljivši se iz Moskve, maršal Kutuzov je Napoleona namamio u vatru. Istovremeno se Napoleonovi vojnici nisu usudili da izađu iz Moskve. Prvo, hteli su da pljačkaju sve više i više, a drugo, nije im bilo jasno kuda bi trebalo da idu. Ruska vojska je držala bogate južne pokrajine.
Da se Napoleon odlučio na marš na Sankt Peterburg, tada je u predgrađima današnjeg ruskog glavnog grada bio korpus Petra Hristijanoviča Vitgenštajna, koji je slomio rezervne delove Bonaparteove vojske, a sa stražnje strane bi zasigurno bio napadnut pojačanim jedinicama Kutuzova.
Ali Kutuzov nije smislio ništa posebno, samo je spretno i potajno krenuo sa istočnog puta na južni. Konjica atamana donskih Kozaka Platova je neko vreme oponašala celu vojsku, tako da neprijatelj nije ni primetio da je to trik i zaglavio se u moskovskoj zamci. Ne bi bilo preterano reći da je povlačenje Kutuzova u Tarutinu odlučilo ishod celog rata u korist Rusije.
Evakuacija 1941.
Nacisti su u mnogim stvarima ponavljali istu grešku kao Francuzi. Takođe nisu pretpostavili da će vojska, koja im se uz velike poteškoće suprotstavlja, na kraju moći da se povuče. Štaviše, povlačenje je sprovedeno ne samo u vojnom nego i ekonomskom aspektu.
Već u ratu 1812. godine je ekonomija imala značajnu ulogu, a tokom Velikog otadžbinskog rata je bilo presudna. Zapravo, pobednički ishod bitaka za SSSR je u velikoj meri bio predodređen činjenicom da Hitlerove trupe, uprkos brzom napretku i okupaciji velikog dela Sovjetskog Saveza, nisu mogle da spreče povlačenje značajnog dela industrijskog potencijala na istok.
Jedina šansa za naciste da prebace ravnotežu u njihovu korist je bila da njihova tenkovska armada pregazi Evakuacijski savet specijalno stvoren pod vladom Sovjetskog Saveza.
Ali srećom, Aleksej Nikolajevič Kosigin, budući sovjetski premijer, pokazao se mobilnijim od nemačkog generala Hajnca Guderijana. Dok su nemačke trupe jurile ili na istok, ili na sever, ili u smeru jugoistoka, Kosigin je uspeo da ustroji ovu ogromnu službu i da skloni iz vatre, praktično pred nacistima, 1500 velikih preduzeća. Sva su ubrzo počela sa proizvodnjom na novim lokacijama na istoku.
Bio je to najveći podvig svih sovjetskih naroda. Sve ovo je učinjeno pod rukovodstvom KP Sovjetskog Saveza i lično Josifa Visarionoviča Staljina, što ni najveći kritičari staljinističkog kulta ne dovode u pitanje i o tome ne raspravljaju.
Staljin je na ovaj ili onaj način nastavio da kontrroliše najsloženiju operaciju u koju su bili uključeni milioni ljudi. Lično je imenovao one koji su bili u stanju da izvrše ovaj najteži zadatak. Uz Kosigina je za evakuaciju takođe bio odgovoran iskusni Nikolaj Švernik, koji je svojim autoritetom podržao tada mladog Alekseja Nikolajeviča. Gde ni to nije bilo dovoljno, verovatno je intervenisao i sam Staljin.
Ipak, ostaje misterija kako je bilo moguće evakuisati značajan deo ekonomije u tako rekordnom vremenu. Uostalom, samo za jednu fabriiku je trebalo hiljade vagona, a prebacilo se na stotine i hiljade preduzeća. Možda su pomogle unapred određene mere za evakuaciju, ali u ovom trenutku oko toga među istoričarima i istraživačima nema dogovora.
Zaista, teško je zamisliti da bi se čak i u dubokoj tajnosti cela industrija mogla pripremati za premeštaj. Ipak, vrlo je verovatno da su barem planovi za evakuaciju postojali i pre 22. juna 1941. godine, a oni su, za razliku od čisto vojnih direktiva, bili uveliko sprovedeni.
Povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana 1988.-1989.
Ulazak u Avganistan sa ograničenim kontingentom sovjetskih trupa je bio lagan, ali se iz zemlje povukao s velikim poteškoćama. Pre svega, bilo je potrebno osigurati barem neke političke uslove za povlačenje 40. Sovjetske armije koja se tamo nalazila. Sam zadatak je obavljen izvanredno, s obzirom da je operacija u celini bila neuspešna i nije bilo moguće spasiti režim B. Karmala, a zatim i Nadžibulaha.
Tokom 10 godina prisustva sovjetska vojska nije mogla ugasiti požar građanskog rata u ovoj zemlji, a zbog brojnih grešaka avganistanskog rukovodstva i spoljnog uplitanja rat je zahvatio većinu zemlje. Od Zapada podržani mudžahedini kontrolisali su najveći deo avganistanske teritorije, a po njima, sovjetske trupe su se trebale vratiti odakle su i došle, u SSSR.
Na razgovorima u Ženevi sovjetski diplomati nisu uspeli ni da sednu za pregovarački sto s vođama protivladine opozicije. Tada je postignut sporazum između vlada Avganistana i Pakistana uz jamstva Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država.
[adsenseyu4]
Drugim rečima, niko nije jamčio glatko povlačenje, a prekid neprijateljstava je proglašen “privremeno”. Dodajmo tome i destruktivne procese koji su već započeli, kao i uslove ekonomskih poteškoća, rasta protivrečnosti i pojave sukoba u samom Sovjetskom Savezu, zbog čega su mnogi razmišljali o tome kako najbolje vojnike vratiti kući.
Ovde se mora odati priznanje zapovedniku sovjetske 40. armije, generalu Gromovu, jer se povukao uredno i prema svim dogovorenim rokovima. Sovjetsko povlačenje nije nimalo ličilo na beg Amerikanaca iz vijetnamskog Sajgona.
Poslednje jedinice su sa crvenim zastavama organizovano prelazile granični most Družba. Dakle, za razliku od cele avganistanske kampanje, operacija povlačenja se generalno može smatrati uspešnom.
Bilo je gubitaka, ali čak i ako uzmemo zdravo za gotovo očigledno precenjene američke procene, one nisu bile fatalne. Iako je život svakog vojnika neprocenjiv i šteta je što se u nekim slučajevima ne može spasiti, kao što je šteta da je Avganistan prepušten na milost i nemilost sudbine, a kasnije su neki sovjetski saveznici, uključujući Nadžibulaha, javno pogubljeni od strane razbojnika, general Gromov je u vojnom smislu odradio izuzetno dobar posao.
Da parafraziramo poznatu izreku, možemo reći da svaka ofanziva ima mnogo očeva, kao i braće i sestara, ali povlačenje je gotovo uvek siroče. Uostalom, u povlačenju nema ništa posebno romantično, čak ni u najuspešnijim, kao u slučajevima koje smo mi naveli. Međutim, te operacije zapravo ne zahtevaju ništa manje hrabrosti i snalažljivosti nego najodlučniji napadi na neprijateljska utvrđenja.
(logicno.com)
