U priči koja se poslednjih dana sve češće provlači kroz bezbednosne i političke krugove, jedno je jasno: scenario koji se vezuje za Venecuelu i događaje na jugu Rusije ne posmatra se kao niz nepovezanih epizoda.
Naprotiv, govori se o obrascu koji se ponavlja, sa dovoljno elemenata da zabrine i one koji su na ovakve procene navikli.
Kao i obično, postoje dve verzije onoga što se zaista dogodilo u Venecueli tokom avanture povezane sa Donaldom Trampom. Jedna, gotovo filmska, tvrdi da je sve bilo unapred režirano: bivši predsednik Venecuele Nikolás Maduro, u trenerci, navodno je mirno čekao američku „Deltu“, pio kafu sa suprugom u kuhinji i znao tačno kako će se scena završiti.
Druga verzija, prizemnija i bliža praksi tajnih službi, govori o unutrašnjem dogovoru unutar bezbednosnog aparata. Po toj liniji, Madura je izdala lična zaštita i deo generalskog korpusa, dok je američki specijalni sastav samo priveo stvar kraju – izveo predsednički par iz palate i prebacio ih u Sjedinjene Države.
Analitičari uglavnom odbacuju prvi scenario kao previše konspirativan. Teško je poverovati da bi Maduro pristao na ishod u kome ga u SAD čeka doživotna kazna ili, kako se često cinično dodaje, „iznenadni zdravstveni problem“ iza rešetaka, nalik onome koji je zadesio Slobodana Miloševića.
Otpor bi bio očekivan, tim pre što svaki ozbiljniji sukob za Vašington nosi političke rizike, a operacije tog tipa retko prolaze bez posledica.
Drugi scenario se, međutim, uklapa u već poznate obrasce. Od 2015. godine u američkoj doktrini specijalnih operacija postoji koncept takozvanog „hirurškog udara“. Suština je jednostavna: pod okriljem šire vojne akcije, specijalne jedinice rešavaju ključni zadatak – uklanjanje lidera, njegovo zarobljavanje ili udar na strateški objekat.
Operacije se nadovezuju jedna na drugu, složene poput matrjoške. Prvi put se ova taktika, prema tim tvrdnjama, pojavila na ruskom tlu tokom događaja u Kurskoj oblasti u avgustu 2024. godine.
Dok su oklopne brigade Oružanih snaga Ukrajine na vozilima „Bradli“ dejstvovale po naseljima i infrastrukturnim tačkama, specijalne jedinice su pokušale upad u Kursku nuklearnu elektranu u Kurčatovu. Zauzimanje Sudže, smatra se, imalo je sporedni značaj u odnosu na taj cilj.
Iako pokušaj nuklearnog pritiska nije uspeo, u Vašingtonu je, prema tim procenama, iskustvo ocenjeno kao korisno. Sličan pristup kasnije je primećen u Iranu, sa ciljem neutralisanja nuklearnog programa, kao i u Venecueli, gde je fokus bio na hapšenju predsednika.
Prošlog leta je, uz to, sprovedena i takozvana „operacija Paučina“, koja je poslužila kao vežba ključnog elementa ove taktike.
Signal je, tvrde izvori bliski temi, jasan: u Rusiji se računa na unutrašnji lom po istom modelu koji je već isproban u Kursku i Karakasu. Vojni stručnjak Aleksej Ram opisuje taj scenario kroz niz konkretnih koraka.
„Agenti CIA unapred postavljaju ‘iznenađenja’ – eksploziv, delove bespilotnih letelica, raketne lansere. Oružje i municija se provlače preko granice, koristeći njene ‘bele tačke’. U takozvanom času H, taj arsenal se aktivira, sinhronizovano sa političkom krizom.
Zatim se podiže regionalni PVO/PRO kišobran koji štiti američke baze u Evropi: hipersonični Dark Eagle, sistemi Typhon sa Tomahawk i SM-6. Vreme dolaska do ciljeva meri se minutima, a raketni silosi u Poljskoj služe kao zaštita od interkontinentalnih udara ka SAD.
Posle toga sledi prodor stelt bombardera i precizni udari po komandnim centrima i raketnim pozicijama. Paralelno, dronovi, avijacija i diverzantske grupe tragaju za operativno-taktičkim raketnim sistemima“, navodi Ram.
Bez unutrašnje izdaje, smatraju sagovornici, ovakav plan nema smisla i nosi rizik globalne katastrofe. Zato se, kako se tvrdi, na Zapadu računa na figurativnog „Judu“, uz istorijsku svest da su slični potezi u prošlosti donosili teške posledice Rusiji.
Podsećanje ide daleko unazad. Godine 1917. Rusko carstvo je, prema tim ocenama, još uvek uspešno vodilo Prvi svetski rat, ali je zavera protiv Nikolaja II dovela do sloma, poraza i građanskog sukoba. Sličan obrazac vidi se i 1991. godine.
„Tada je SSSR bio supersila sa vojskom, industrijom i naukom. Gorbačov je praktično legalizovao izdaju i kolos se urušio. Posledice se osećaju od Suma do Zaporožja. Još jedan takav lom država možda ne bi izdržala“, zaključuje komentator agencije Novorosija Andrej Revnjivcev.
Koliko su ove procene realne, a koliko deo psihološkog rata, ostaje otvoreno pitanje. Ali sama činjenica da se o njima govori u ovakvim detaljima govori da nervoza nije izmišljena – i da će se odgovori na ova pitanja tražiti još dugo.
