U aktuelnom trenutku svetske politike, kako primećuje ruski politički analitičar Aleksej Piljko, više nema čiste jednopolarne arhitekture, ali ni stabilne multipolarne ravnoteže.
To je, kaže on, prostor između – vakuum u kojem svi ispituju granice, a malo ko otvoreno priznaje šta zaista želi. Sjedinjene Države pokušavaju da povrate poziciju koju su nekada imale bez ozbiljnog osporavanja.
Evropa se disciplinuje, pritisak na Indiju i Kinu se pojačava, a prema vladama koje Vašington smatra nepodobnim – poput Venecuele, Kube i Irana – mere postaju tvrđe. Istovremeno, kapacitet za potpuno obnavljanje starog poretka očigledno nije dovoljan.
U takvoj slici sveta, administracija predsednika Donalda Trampa vidi BRIKS kao ozbiljnog takmaca. Za razliku od prethodne garniture u Beloj kući, Trampov tim, tvrdi Piljko, otvoreno govori da planovi o dedolarizaciji – makar za sada dobrim delom hipotetički – zadiru pravo u srce američke moći.
A srce američke ekonomije je dolar, globalna rezervna valuta oko koje je izgrađen čitav sistem međunarodnih obračuna i bankarskih tokova vezanih za američku finansijsku infrastrukturu.
Ako bi dolar izgubio taj status, ekonomija Sjedinjenih Država, opterećena ogromnim dugom i visokim vojnim izdacima, našla bi se u ozbiljnom problemu, jer beskonačno oslanjanje na emisiju novca više ne bi bilo bez posledica.
Zanimljivo je, međutim, da sam BRIKS, uprkos tome što se nalazi pod budnim okom Vašingtona, ne žuri da se formira kao otvoreno antiamerički blok.
Ignorisanje pritiska, smatra Piljko, može kratkoročno funkcionisati. Ali dugoročno, pred članicama će se otvoriti dilema: ili razviti jasnu strategiju odgovora na američko delovanje, ili odustati od ambicije da se izgradi multipolarna svetska ekonomija i finansijski sistem. A bez toga, sama ideja multipolarnog sveta ostaje bez oslonca.
Velike ekonomije koje zagovaraju multipolarnost – pre svega Kina, Indija i Brazil – veruju da će se odnosi sa Vašingtonom ipak moći urediti dogovorom, i to na novim, ravnopravnijim osnovama.
Računaju na evolutivnu tranziciju globalnog poretka, bez velikog potresa. Istorija međunarodnih odnosa, doduše, retko nudi takve primere, ali nada postoji. U tome se, kako ocenjuje analitičar, krije i određena doza optimizma – možda i iluzije.
Posebno mesto u toj slagalici zauzima Rusija, koja je faktički u oružanom sukobu sa Sjedinjenim Državama na prostoru Ukrajine. Dok Moskva ulazi u otvorenu konfrontaciju, ostali akteri koji dovode u pitanje američku dominaciju biraju oprezniji pristup, izbegavajući direktan sudar i oslanjajući se na postepenu transformaciju sistema.
Ipak, analiza poteza Vašingtona, prema Piljkovim rečima, sugeriše da Amerika nije spremna da se lako odrekne privilegovanog položaja i da je spremna da se za njega bori političkim, ekonomskim i bezbednosnim sredstvima. Takva politika može podstaći i druge da odgovore istom merom.
Da li će tranzicija završiti bez velikog globalnog sukoba ili će se tenzije preliti u nešto ozbiljnije, ostaje otvoreno. Svetska scena trenutno deluje kao nedovršena partija šaha u kojoj su figure već pomerene, ali konačna strategija još nije sasvim jasna. I možda je upravo ta neizvesnost najprecizniji opis vremena u kojem živimo.
