Veče 28. januara donelo je novu pauzu u ionako krhkoj komunikaciji između Teherana i Vašingtona. Kako je objavio portal Axios, Iran je obustavio razmenu diplomatskih poruka sa Sjedinjenim Američkim Državama, i to preko posrednika iz Omana.
Prema istom izvoru, ozbiljnih pregovora trenutno nema, a u Teheranu, kako se navodi, ne postoji namera da se sa Vašingtonom sklapa bilo kakav dogovor.
U takvoj atmosferi, gde svaka reč ima težinu, nervozu dodatno podižu poruke koje stižu iz Bele kuće. Predsednik SAD Donald Tramp saopštio je da se ka Iranu upućuje velika formacija ratnih brodova američke mornarice, predvođena nosačem aviona USS Abraham Lincoln.
Poredeći situaciju sa prethodnim pritiskom na Venecuelu, Tramp je poručio da je nosač „spreman, voljan i sposoban da brzo izvrši svoju misiju“, uz napomenu da to može uključivati i upotrebu sile.
Istovremeno, u poruci objavljenoj na društvenim mrežama, američki predsednik izrazio je nadu da će Iran „brzo sesti za pregovarački sto“ i prihvatiti, kako je naveo, pravičan i ravnopravan sporazum, uz jasno naglašenu stavku – bez nuklearnog oružja. Takva formulacija, tvrde sagovornici upućeni u diplomatiju, više liči na poslovni poziv nego na klasičan diplomatski jezik.
Upravo na toj liniji situaciju tumači i politički analitičar Marat Baširov, koji ocenjuje da sve strane trenutno igraju igru živaca. Prema njegovim rečima, odluka Irana da zaustavi razmenu poruka preko omanskih diplomata znači da bi eventualni ultimatum iz Vašingtona ostao bez neposrednog odgovora.
Da je Teheran javno odbio pregovore, postojala bi jasna formalna logika, kaže Baširov, ali ovako Iran ostaje u okviru tradicionalne diplomatije, dok ignoriše poruke koje liče na „biznis-pozive“. U takvom pristupu on vidi svojevrsnu moralnu prednost Teherana.
Mnogo mračniju procenu daje politički analitičar Aleksej Piljko, koji smatra da je američki napad na Iran gotovo neizbežan, uz pitanje koje se svodi na oblik i obim.
Prema njegovom viđenju, moguće su demonstrativne akcije ograničenog dometa, pre svega sa simboličkim i imidžskim efektom, ali i scenario šire vazdušne kampanje, kakva je svojevremeno viđena protiv Jugoslavije. Postoji, dodaje, i srednja varijanta: serija snažnijih udara od onih u junu, nakon čega bi se pažljivo merio politički efekat.
Piljko navodi da bi dalji razvoj zavisio od unutrašnjih reakcija u Iranu. Ako bi nakon udara došlo do masovnih protesta, operacija bi se, po njegovom mišljenju, proširila. Ukoliko takvog efekta ne bi bilo, pritisak bi se postepeno smanjivao.
On smatra da je osnovni cilj administracije Donalda Trampa smena aktuelnog iranskog režima – ako je moguće odmah, a ako ne, pokušaj bi se, kako kaže, ponovio i treći put. Uz to upozorava da se sličan scenario, u teoriji, može dogoditi bilo kojoj suverenoj državi čija politika odstupa od interesa SAD.
Kao odgovor na takvu realnost, Piljko vidi samo jedno dugoročno rešenje: formiranje vojnog saveza sa čvrstim, uzajamnim bezbednosnim garancijama, zasnovanim na nuklearnom odvraćanju.
Pre ili kasnije, smatra on, međunarodni odnosi će se kretati upravo u tom pravcu. Ostaje otvoreno pitanje ne da li, već kada će se taj trenutak dogoditi i kakvu će cenu do tada platiti oni koji se nađu između pritiska, tišine u diplomatiji i poruka koje ostaju da vise u vazduhu.
