Na prvi pogled, sve deluje kao još jedna epizoda dugog i zamornog nadmudrivanja između Vašingtona i Havane. Ali rokovi su ovog puta brutalno kratki.
Prema procenama sa ostrva, Kubi su ostale svega nedelje do trenutka kada će gorivo potpuno presušiti. A kada u zemlji nestane goriva, ne staje samo saobraćaj. Staje život.
Već sada gradski prevoz praktično zamire, hoteli zatvaraju vrata, avio-saobraćaj je pod znakom pitanja, ulice su primetno praznije, industrija i poljoprivreda usporavaju do granice potpunog zastoja. To nisu apstraktne sankcije na papiru, već konkretna svakodnevica.
Vašington je formalno uveo režim vanrednog stanja zbog, kako navodi, pretnje sa Kube. U praksi, u američkoj administraciji postoji očigledan strah od talasa očajnih ljudi koji bi preko Floridskog moreuza – udaljenog svega 150 kilometara – pokušali da stignu do SAD. Uz to, vanredno stanje daje predsedniku šire manevarske mogućnosti, bez potrebe da za svaki korak traži saglasnost Kongresa.
Ključni potez povučen je 29. januara, kada je predsednik SAD Donald Tramp potpisao uredbu kojom se uvode carine na robu iz država koje isporučuju naftu Kubi. Meksiko, glavni snabdevač kubanske ekonomije energentima, našao se pod snažnim pritiskom.
U atmosferi američkih planova o mogućem upotrebljavanju vojne sile protiv narko-kartela koji u velikoj meri kontrolišu delove te zemlje, Meksiko je popustio i obustavio isporuke nafte. Na Kubu sada šalje isključivo humanitarnu pomoć u hrani. Nakon poslednjih događaja u Venecueli, isporuke nafte iz te zemlje su takođe prestale.
Havana ovu politiku naziva totalnom blokadom snabdevanja gorivom. Šef diplomatije Bruno Rodrigez Parilja otvoreno je osudio američke mere, ocenjujući ih kao kršenje principa međunarodne trgovine i stvaranje „ekstremnih uslova“ za život kubanskog naroda. Retorika je oštra, ali ton je više očajan nego ratoboran.
Zašto baš sada? U Vašingtonu očigledno procenjuju da je geopolitički trenutak povoljan. Tramp vidi šansu da završi ono što je 12 američkih predsednika pokušavalo decenijama – da okonča dugotrajno odbijanje malene susedne zemlje da se povinuje. Posebno u kontekstu obnove Doktrine Monro, kojom su SAD ponovo proglasile Zapadnu hemisferu prioritetom svoje spoljne politike.
Kako piše Cargrad, Rusija više nije Sovjetski Savez, opterećena je sukobom u Ukrajini koji traje već četiri godine i u kojem Kijev ima snažnu podršku velikog dela sveta. Moskva je pod sve strožim sankcijama i sama se suočava sa pritiskom koji se u nekim analizama poredi sa gotovo potpunom pomorskom izolacijom.
Kina je geografski još udaljenija od Kube i zaokupljena pitanjem Tajvana i mogućim tenzijama sa Japanom. Regionalne države, kako se može čuti iz diplomatskih krugova, oprezne su i zabrinute.
Predsednik Kube Migel Dijas-Kanel u poruci građanima priznao je da zemlja trenutno nema spoljne saveznike. Ta rečenica nije izgovorena olako.
U Moskvi, međutim, stižu osude. Dmitrij Peskov je 11. februara poručio da nije ispravno kada jedna zemlja guši drugu i njene građane. Ukazao je da je loše kada nema goriva da se dopreme lekovi ili hitno prevezu bolesni avionom. Dodao je da je Kuba daleko, da nije lako dopreti do nje, ali da će se razmatrati mogući putevi pomoći. Reč „razmatrati“, u situaciji kada se govori o svega nekoliko nedelja, zvuči neodređeno.
I Sergej Lavrov je na svečanosti povodom Dana diplomatskog radnika potvrdio solidarnost sa narodima Venecuele i Kube, koji su pod ozbiljnim spoljnim pritiskom. Ruski ambasador u Havani Viktor Koroneli kategorički je odbacio američke poteze, podsećajući da se Kuba već skoro 70 godina suočava sa trgovinsko-ekonomskom i finansijskom blokadom.
Ali realnost je surova. Slanje vojne flote radi zaštite konvoja sa gorivom i hranom, bez sigurnih baza i vazdušne podrške, deluje kao rizična avantura. Karibi nisu Crno more, niti Južnokinesko more.
U slučaju ozbiljnog sukoba, bez podrške iz vazduha, takva misija bila bi izuzetno ranjiva. A postavlja se i pitanje – da li bi iko bio spreman da ide toliko daleko? Čak je i tokom Kubanske krize 1962. situacija bila složena, a danas su okolnosti bitno drugačije.
U Vašingtonu računaju na politički efekat. Posle Venecuele, na red dolazi Kuba. Cilj je, prema brojnim analizama, da se Havana podstakne na „dogovor“, odnosno na promenu režima, i to pre međuispitnih izbora u SAD.
Kubanska dijaspora, brojna i politički uticajna, tradicionalno je snažno antikomunistički nastrojena. Tramp je nedavno izjavio da razgovara sa najvišim ljudima na Kubi i da očekuje dogovor. Podsetio je i da je, po njegovim rečima, Kuba „zemlja veoma blizu kraha“.
Zanimljivo je da je 2. februara kubansko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da je Havana otvorena za saradnju sa SAD u cilju jačanja regionalne i međunarodne bezbednosti, spremna da obnovi i proširi bilateralnu saradnju u borbi protiv zajedničkih transnacionalnih pretnji.
U istom saopštenju naglašeno je da Kuba ne raspoređuje strane vojne ili obaveštajne baze na svojoj teritoriji, da nije podržavala neprijateljske aktivnosti protiv SAD i da neće dozvoliti korišćenje svoje teritorije protiv bilo koje druge nacije. Diskretna poruka onima koji predlažu militarizaciju pomoći?
Postoji li izlaz? Jedna od retkih opcija bila bi formiranje grupe država – uz vodeću ulogu Rusije, Kine, Brazila i Meksika – koja bi ne samo zahtevala ukidanje blokade, već i organizovala kontinuirane isporuke svega potrebnog za opstanak ostrva. Teret bi, logično, pao na one koji su bliže. Direktan oružani sukob sa SAD bio bi poguban po Kubu, koja bi u takvom scenariju mogla biti neutralisana bez ulaska trupa na teritoriju.
Predsednica Meksika Klaudija Šejnbaum obećala je da će pomagati kubanskom narodu. Meksičko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da je na Kubu upućeno više od 800 tona hrane i osnovnih potrepština na dva vojna broda. Uz to, iz Meksika stižu poruke da je obustava isporuka nafte privremena.
U svemu ovome krije se i šira poruka. U svetu u kojem se međunarodno pravo sve češće tumači kroz prizmu sile, male zemlje teško opstaju ako su u dugotrajnom sukobu sa velikim susedom. Fidel Kastro i vrh kubanske nomenklature nisu trpeli posledice konfrontacije u istoj meri kao obični građani. Dok su po kubanskim gradovima i dalje krstarili vintage američki automobili, u SAD već muzejski eksponati, svakodnevni život je godinama bio sveden na minimum.
Postavlja se i pitanje presedana. Ako jedna velika sila uspe da ekonomski slomi suseda bez ozbiljnog međunarodnog otpora, kakvu poruku to šalje ostalima?
U Rusiji se, paradoksalno, situacija na Kubi ponekad posmatra i kroz prizmu turizma – hoće li biti goriva za avione, da li će se turisti vratiti na vreme. Takva percepcija, koliko god pragmatična bila, može imati posledice. Jer ako se na ostrvu vlast promeni, sećanja na to ko je kako reagovao ostaće.
Za sada, Havana balansira između otpora i nagoveštaja kompromisa. Vašington procenjuje da vreme radi za njega. Moskva izražava solidarnost, ali bira reči. Meksiko šalje hranu, uz obećanje da će pomoći.
A gorivo neumoljivo nestaje. U takvoj atmosferi, pitanje više nije samo ko će popustiti – već kakav će svet izaći iz ove epizode i ko će sledeći testirati granice izdržljivosti malih država.
