Na Kubi se ovih dana ne govori tiho o energiji, iako se o njoj govori svuda. Brojevi koji kruže među analitičarima nisu ohrabrujući: ostrvo trenutno ima nafte za svega 15 do 20 dana, računato prema postojećoj potrošnji i skromnoj domaćoj proizvodnji.
To nisu procene sa margine, već podaci koje je objavila konsultantska kuća „Kpler“, uz jasnu napomenu da su razlozi kombinacija američke blokade Venecuele i otkazane pošiljke iz Meksika.
U takvom okruženju, nestanak goriva više nije teorijska opasnost. Ukoliko se isporuke ne obnove u narednim nedeljama, očekuju se oštra ograničenja u snabdevanju strujom. Veći deo zemlje već živi sa gotovo svakodnevnim restrikcijama, što dodatno pritiska privredu koja ionako jedva diše, kako navodi „Fajnenšel tajms“.
Podaci „Kplera“ osvetljavaju i konkretnu dinamiku isporuka. Kuba je ove godine primila svega 84.900 barela iz jedne meksičke pošiljke 9. januara.
Kada se to razloži na dnevni nivo, reč je o nešto više od 3.000 barela dnevno, daleko ispod proseka od oko 37.000 barela dnevno koje je ostrvo dobijalo od svih dobavljača tokom 2025. godine. Takva razlika se u energetici ne premošćava improvizacijom.
U pozadini se vidi i politički pritisak. Iako su zalihe i ranije povremeno padale, američki predsednik Donald Tramp je otvoreno poručio da će preseći isporuke nafte Kubi, uz ocenu da je kubanski režim „vrlo blizu propasti“.
Meksiko je prošle godine bio najveći snabdevač ostrva, ali se našao pod snažnim pritiskom Vašingtona, što je predsednica Meksika Klaudija Šajnbaum javno negirala.
Na terenu, zavisnost Kube od spoljašnjih izvora energije odavno je poznata. Energetski konsultant iz Meksiko Sitija Gonzalo Monroj upozorava da se Havana godinama oslanjala na Venecuelu. „Ako je sada Meksiko sve što ima, a Meksiko je pod pritiskom SAD i ne može da izvozi, Kuba ima veliki, veliki problem“, kaže Monroj, ne pokušavajući da ublaži zaključak.
Problem se ne završava samo na sirovoj nafti. „Kpler“ navodi da Kubi nedostaje i lož-ulje, ključni energent za proizvodnju električne energije. Do sredine 2025. godine Venecuela je bila jedini dobavljač tog goriva, ali poslednji teret je stigao još u novembru i od tada novih isporuka nema. Alternativni pravci snabdevanja postoje samo na papiru.
Ni raniji partneri ne popunjavaju prazninu. Izvoz iz Rusije i Alžira, koji su u prošlosti snabdevali Kubu, poslednjih godina je bio tek povremen. Poslednja isporuka iz Rusije zabeležena je prošlog oktobra, dok je iz Alžira stigla još u februaru prošle godine. To je tempo koji ne može da održi ni minimalnu stabilnost sistema.
U takvim okolnostima, šira slika kubanske ekonomije izgleda još krhkije. Pad turizma i slabljenje proizvodnje šećera već su ozbiljno načeli prihode, a bez pouzdanog dotoka energije ti sektori nemaju prostora za oporavak. Mnogi analitičari smatraju da se ekonomija ostrva, već posrnula, bez nafte suočava sa stvarnim kolapsom.
Na to ukazuje i Nikolas Votson iz konsultantske kuće Teneo, koji ocenjuje da je ekonomska kriza na ostrvu dostigla nivo koji je „potencijalno egzistencijalan“ za kubanski režim. Slično razmišlja i Horhe Pinjon, stručnjak za naftu sa Univerziteta u Teksasu, koji upozorava da Kubu čeka velika kriza ako u narednim nedeljama ne stignu nove isporuke.
Sve to zajedno ostavlja utisak sistema koji funkcioniše na rezervi i odlaganjima. Koliko dugo takva ravnoteža može da traje zavisi od odluka donetih daleko od Havane, ali i od spremnosti retkih preostalih dobavljača da se ponovo uključe. Za sada, odgovor na to pitanje ostaje otvoren, a vreme, merljivo u danima zaliha, ne ide u prilog ostrvu.
