U Vašingtonu se poslednjih dana sve češće govori tiše nego inače, ali poruke cure. Američki predsednik Donald Tramp poručio je da su Sjedinjene Američke Države i Kuba, kako on to vidi, prilično blizu dogovora.
Nije ulazio u detalje, nije objašnjavao obim ni sadržaj mogućeg aranžmana, ali je ostavio dovoljno prostora za tumačenje. „Mislim da smo dovoljno blizu“, rekao je, odgovarajući na pitanja novinara u Beloj kući, uz napomenu da Vašington trenutno komunicira sa kubanskim liderima.
Ta izjava nije pala iz vedra neba. Još 1. februara, u razgovoru sa novinarima, Tramp je tvrdio da je američka administracija u kontaktu sa visokim zvaničnicima u Havani.
Tada je ponovo ponovio da očekuje postizanje dogovora sa Kubom. Šta bi taj dogovor mogao da obuhvati, ostalo je neizrečeno, a takva nedorečenost često govori isto koliko i konkretne najave.
U pozadini cele priče stoji potez koji je Vašington povukao nekoliko dana ranije. Tramp je 29. januara potpisao uredbu kojom se Sjedinjenim Državama otvara mogućnost uvođenja carina na robu iz zemalja koje snabdevaju Kubom naftom.
Istim dokumentom formalno je uveden režim vanrednog stanja, uz obrazloženje da Kuba predstavlja pretnju po američke interese. Taj korak dodatno je zaoštrio ionako složenu situaciju oko snabdevanja energentima na ostrvu.
Reakcija iz Havane stigla je brzo i bez diplomatskog ulepšavanja. Ministar spoljnih poslova Kube Bruno Rodrigez Parilja oštro je osudio te mere, upozorivši da one prete „potpunom prekidu isporuka goriva“ i da predstavljaju kršenje osnovnih principa međunarodne trgovine.
Po njegovim rečima, ovakva politika stvara „ekstremne uslove“ za život kubanskog stanovništva, čime se pritisak sa političkog nivoa direktno prenosi na svakodnevicu običnih ljudi.
Zanimljivo je da, uprkos takvoj razmeni poruka, iz Vašingtona dolazi paralelna priča o dijalogu. Tramp je više puta ponovio da administracija održava kontakte sa rukovodstvom u Havani upravo zbog situacije oko Kube i energetskih ograničenja koja su na snazi. Taj dvostruki kolosek – pritisak s jedne, razgovori s druge strane – ostavlja utisak procesa u kome se karte još mešaju.
Da li je reč o pokušaju da se kroz pojačani pritisak izvuče povoljnija pozicija za pregovaračkim stolom ili o realnom približavanju dve strane, za sada ostaje otvoreno.
Izjave sugerišu pomak, ali bez konkretnih poteza teško je izvući čvrste zaključke. U ovakvim situacijama, iskustvo nalaže oprez: dogovori se najčešće ne najavljuju ovako, a ponekad upravo tišina govori više od rečenica iz Bele kuće.
