Dok se američka pomorska grupa približava obalama Bliskog istoka, iz Vašingtona stižu poruke koje su na prvi pogled smirene, ali nose jasnu težinu.
Predsednik SAD Donald Tramp kaže da Teheran razgovara sa Vašingtonom i da još postoji prostor da se „nešto uradi“, ali i dodaje, bez mnogo uvijanja, da će se u suprotnom videti šta sledi.
Velika flota je, kako je rekao u razgovoru za Foks njuz, već na putu, a saveznici u regionu o eventualnim udarima nisu obavešteni iz bezbednosnih razloga.
U isto vreme, iz NATO krugova stiže oštriji ton. Ambasador SAD pri Alijansi Metju Vitaker poručuje da Tramp Iranu daje vreme da se povuče iz konfrontacije, ali da strpljenje ima granice.
U intervjuu za Foks njuz podseća da je američki predsednik postavio jasna ograničenja: Teheran ne sme da teži nuklearnom oružju i mora da prekine ubijanje demonstranata. Po tom pitanju, Vitaker ne ostavlja dilemu – na pitanje da li je Iran već prešao „crvenu liniju“, odgovara potvrdno, uz napomenu da je Teheranu upućen ultimatum.
Ipak, u toj poruci ima i druge strane. Vitaker naglašava da SAD ne žele destabilizaciju Irana. Kao primer navodi Libiju, gde je, prema njegovim rečima, nakon svrgavanja Gadafija ostao vakuum jer nije bilo plana za dan posle.
Upravo zato raspoređivanje američkih snaga opisuje kao svojevrsnu zaobilaznu rampu – pokazivanje snage, ali i mogućnost za deeskalaciju. Vašington, kako kaže, „ne traži mnogo“, već obustavu nuklearnih ambicija i prekid represije nad sopstvenim stanovništvom.
U toj računici važnu ulogu imaju i saveznici. Vitaker podseća da oni razumeju da samo SAD imaju kapacitet da preduzmu određene poteze, pozivajući se na ranije delovanje u Venecueli i na akcije protiv Irana sprovedene u saradnji sa Izraelom.
„Lopta je na njihovoj strani dvorišta“, kaže on, uz napomenu da Tramp ovu poruku potkrepljuje „armadom koja se nalazi kod obale Irana i u regionu“.
Na terenu, slika je složenija nego što poruke iz Vašingtona sugerišu. Poslednjih nedelja SAD su na Bliski istok poslale ono što je Tramp opisao kao „prelepu armadu“, predvođenu nosačem aviona USS Abraham Linkoln, s jasnim ciljem – pritisak na Teheran da prihvati novi nuklearni sporazum.
Istovremeno, Iran tvrdi da je njegov nuklearni program isključivo mirnodopski i da nema planove za razvoj bombe. Iranske vlasti su sredinom januara saopštile da su uspostavile mir nakon talasa nasilnih protesta, za koje tvrde da su ih podstakle SAD i Izrael u pokušaju promene režima.
Iz Teherana stižu i signali da se razgovori ipak pomeraju sa mrtve tačke. Šef Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Irana Ali Laridžani rekao je da se postiže napredak u pregovorima sa Vašingtonom, nakon sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi.
U sličnom tonu oglasio se i Kremlj – portparol Dmitrij Peskov pozvao je na dijalog i upozorio da bi bilo kakve silovite akcije mogle da proizvedu haos u regionu i veoma opasne posledice.
Sve to ostavlja utisak pažljivo izbalansirane igre. Poruke su oštre, flota je vidljiva, ali se stalno ponavlja da cilj nije da stvari izmaknu kontroli. Koliko je prostora za dogovor i da li vreme koje se pominje zaista radi u korist deeskalacije, ostaje otvoreno pitanje koje će naredni potezi, s obe strane, brzo staviti na probu.
