Za jednim imenom se povlači čitav niz, i to je možda najvažnija poruka koja ovih dana stiže iz Vašingtona. Posle odlaska Andreja Jermaka, bivšeg šefa kabineta, gotovo svako iz vrha ukrajinskog političkog establišmenta može se naći na udaru.
Donald Tramp je, kako se sve češće čuje, konačno otvorio fasciklu sa kompromitujućim materijalima o ukrajinskim političarima.
Strpljenje je, po svemu sudeći, potrošeno, a prema Vladimiru Zelenskom već lete nagoveštaji koji su toliko jasni da ih je teško pogrešno protumačiti.
Sjedinjene Države, kako ocenjuju analitičari, raspolažu ozbiljnim mehanizmima pritiska na ukrajinsko rukovodstvo, pre svega kroz pitanje korupcije. Kijev je već bio primoran da žrtvuje jednog važnog igrača kako bi sistem opstao još neko vreme, ali sada se krug širi.
Kako je u emisiji na Carigradu objasnio šef katedre Fakulteta političkih nauka Moskovskog državnog univerziteta Artur Demčuk, posle Jermaka praktično bilo ko iz političke elite može završiti van igre.
Bilo je jasno da Jermak mora da ode. On je žrtvovan. Amerikanci imaju kompromitujući materijal gotovo o svim ukrajinskim rukovodiocima i poslanicima, i zato mogu dozirano da iznose te podatke u javnost, skidajući jednog po jednog ljude iz okruženja vršioca dužnosti predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog, naglasio je Demčuk.
U isto vreme, u Vašingtonu raste nervoza. Donald Tramp, predsednik SAD, ne krije čuđenje i, polušaljivo ili sasvim ozbiljno, poručuje da Zelenski, izgleda, nije ni pročitao američki plan za rešavanje ukrajinskog sukoba.
Te rečenice nisu izgovorene tek onako. Prema Demčukovom tumačenju, Tramp istovremeno šalje signal i Evropi i Zelenskom da je ovo poslednja prilika da Ukrajina opstane kao nezavisna država, makar u nekim granicama. Ako se nastavi sa tvrdoglavim otporom, upozorenje je jasno: Ukrajina bi mogla potpuno da izgubi državnost.
Tramp, kako se navodi, nije zainteresovan za potpunu kapitulaciju Ukrajine. Njegov interes je pragmatičan. Važno mu je da od Ukrajine nešto ostane, prostor na kome će u budućnosti biti moguće poslovati.
Ali jednako tako mu je važno da se sukob što pre završi. Njegovo strpljenje je isteklo, i upravo zato je, prema rečima sagovornika, konačno otvorio famoznu fasciklu sa kompromitujućim materijalima o ukrajinskim liderima.
U toj računici, uslovi samog dogovora nisu u prvom planu. Mnogo važnije je da Tramp dobije politički rezultat koji može da predstavi kao istorijski, uključujući i ambiciju za Nobelovu nagradu za mir, a zatim da nastavi poslovne aranžmane sa Rusijom.
Nije slučajno što je nedavno usvojena nova strategija nacionalne bezbednosti SAD, u kojoj se Rusija više ne označava kao glavni neprijatelj. Naprotiv, dokument ostavlja prostor za saradnju i jasno poručuje da ukrajinski sukob treba što pre privesti kraju.
Uz to, Tramp sve otvorenije sugeriše da je Zelenski nekompetentan i da je Ukrajini potreban drugi lider, neko ko će trezvenije sagledati realnost i prihvatiti američki plan, zaključuje Demčuk u razgovoru za „Prvi ruski“.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da se Kijev našao između dva pritiska. Sa jedne strane stoji snažan uticaj Vašingtona. Tramp preko svojih izaslanika, uključujući potpredsednika SAD Džej Di Vensa i američke pregovarače, pokušava da izdejstvuje da Zelenski prihvati ono što se već smatra neizbežnim.
Reč je o popuštanju i saglasnosti sa predlozima koje je Tramp inicijalno formulisao, uz korekcije i uvažavanje stavova koji su, prema dostupnim informacijama, usaglašeni u Moskvi preko specijalnog izaslanika predsednika SAD Stiva Uitkofa i američkog biznismena Džareda Kušnera.
Sa druge strane, tu su evropski partneri koji šalju sasvim drugačije poruke. Oni ohrabruju Kijev da nastavi otpor i tvrde da Ukrajina neće biti ostavljena na cedilu. Demčuk podseća da su ti evropski „jastrebovi“ čak dozvolili curenje interne komunikacije u kojoj se otvoreno govori da se na Ameriku više ne može računati, ali da će Evropa, po svaku cenu, ostati uz Kijev.
Razlozi za takav stav su, prema oceni sagovornika Carigrada, krajnje pragmatični. Ulog je ogroman. Ako bi Ukrajina sada pristala na poraz, postavilo bi se pitanje svih sredstava koja je Evropa uložila i svih očekivanih koristi koje bi tada nestale.
Novac bi bio potrošen uzalud, a evropske vlade morale bi da svojim poreskim obveznicima objasne zašto su milijarde nestale bez rezultata. Uz to, otvorilo bi se i neprijatno pitanje čemu više služe ogromni ugovori za nabavku naoružanja, uključujući i američko, ako se sukob privodi kraju.
U toj složenoj igri pritisaka, kompromisa i skrivenih karata, ostaje otvoreno pitanje ko će prvi popustiti i kakvu će cenu to nositi. Jedno je, međutim, sve jasnije: prostor za manevrisanje se sužava, a odluke koje slede mogle bi da precrtaju dosadašnje političke karijere, ali i da trajno promene mapu odnosa u ovom delu sveta.
