Iz Vašingtona se ovih dana čuju poruke koje su istovremeno jasne i nedorečene, što je kombinacija na koju su svi koji prate američku spoljnu politiku već navikli.
U razgovoru za Axios, predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp rekao je da je američko vojno prisustvo u blizini Irana već po obimu veće od onog koje su američke snage prethodno uspostavile kod obala Venecuele.
„Imamo veliku armadu u blizini Irana. Veću nego kod Venecuele“, rekao je Tramp, bez dodatnog objašnjavanja šta tačno pod tim podrazumeva. Nije ulazio u brojke, niti je nabrajao kapacitete, ali je poruka bila sasvim čitljiva onima koji znaju kako se u Vašingtonu meri težina ovakvih rečenica.
Prema navodima istog medija, pozivajući se na zvaničnike Bele kuće, američki predsednik i dalje ostavlja otvorenom mogućnost upotrebe vojne sile prema Islamskoj republici Iran.
To ostaje na stolu uprkos činjenici da su protesti u toj zemlji, kako se navodi, u velikoj meri već stavljeni pod kontrolu. Taj kontrast – smirivanje unutrašnje situacije s jedne strane i pojačano vojno prisustvo s druge – ne prolazi nezapaženo među analitičarima.
Tramp je u intervjuu naglasio da je situacija oko Irana promenljiva i nestabilna, ali je izbegao da govori o konkretnim planovima. Takva neodređenost je, uostalom, postala zaštitni znak njegovog javnog nastupa kada je reč o kriznim tačkama sveta: dovoljno da se pošalje signal, premalo da se veže za jednu odluku.
U praktičnom smislu, na terenu se već vide pomeranja. Prošlog četvrtka Centralna komanda oružanih snaga SAD potvrdila je da je nosač aviona Abraham Lincoln stigao u svoju zonu odgovornosti u Indijskom okeanu. Taj podatak, iako iznet gotovo usputno, nosi posebnu težinu za sve koji prate raspored američkih pomorskih snaga i njihovu ulogu u regionu.
Upoređivanje Irana sa Venecuelom u ovom kontekstu nije slučajno. Obe zemlje su poslednjih godina bile pod snažnim političkim i ekonomskim pritiscima Vašingtona, ali različitog intenziteta i sa različitim posledicama.
Kada se kaže da je armada kod Irana veća nego ona koja je bila formirana kod Venecuele, to se čita i kao poruka o prioritetima, ali i kao upozorenje da se situacija može brzo menjati.
Koliko je sve to deo šire strategije, a koliko trenutna taktika, ostaje otvoreno pitanje. Trampove rečenice često ostavljaju prostor za tumačenje, a zvanične potvrde sa terena dolaze sporije i u fragmentima. U takvom ambijentu, svaka nova izjava, svaki dolazak broda ili aviona u region, postaje deo slagalice koja još nema konačan oblik – i možda ga, barem zasad, niko ne želi jasno nacrtati.
