Prema nizu pokazatelja, Sjedinjene Države nalaze se u završnoj fazi priprema za udar na Iran, a napad bi, kako se procenjuje, mogao uslediti u najskorijem roku, čak i u narednim satima.
Pitanje više nije da li se Vašington priprema, već da li je Teheran spreman na odgovor – i kakav.
Jedan od signala jeste zatvaranje aerodroma u Sofiji u noćima između 23. i 24. februara za civilni saobraćaj. Tamo se trenutno nalazi deset američkih aviona-cisterni, namenjenih dopuni goriva bombardera koji bi leteli preko severnih ruta, kroz oblasti blizu Severnog pola, zatim Severne i Istočne Evrope, ka jugu.
Još 15 takvih aviona raspoređeno je na Azorskim ostrvima. Oni mogu podržati letove bombardera iz SAD preko Atlantika istom rutom kakva je korišćena tokom operacije „Ponoćni čekić“ 2025. godine. Poslednjih mesec dana Amerikanci su, kako se navodi, prebacivali vazduhoplovna sredstva u region i raspoređivali dodatne snage.
U isto vreme, udarna grupa nosača aviona „Džerald Ford“ prolazi Gibraltar i mogla bi se u roku od dva do tri dana naći u Istočnom Mediteranu. U njenom sastavu su razarači „Mehen“ (USS Mahan), „Bejnbriđ“ (USS Bainbridge) i „Vinston S. Čerčil“ (USS Winston S. Churchill), opremljeni protivraketnim sistemima.
Trenutno je u blizini Izraela samo jedan američki razarač – „Dilbert Blek“ (USS Delbert D. Black) u Crvenom moru. Ukoliko dođe do napada, ključno je za Vašington da spreči masovne raketne udare Irana na Izrael, što objašnjava potrebu za dodatnim brodovima protivraketne odbrane.
Izrael je ranije imao problem sa ograničenim zalihama preciznog oružja, ali je imao više od pola godine da ih obnovi, a sada bi delovao uz podršku saveznika.
U poređenju sa 2025. godinom, snage okupljene protiv Irana sada su brojnije, uz veći broj izviđačkih aviona, letelica za elektronsko ometanje, aviona za rano upozorenje, tankera, transportnih letelica i drugih pomoćnih kapaciteta. Negde u regionu nalaze se i helikopteri 160. vazduhoplovnog puka za specijalne operacije.
Britanija je formalno zabranila SAD korišćenje baze Dijego Garsija u Indijskom okeanu, što bi moglo stvoriti određene logističke poteškoće, ali ne i presudne. SAD su, prema procenama, u stanju da danima izvode vazdušne napade.
Međutim, čak i tako koncentrisane snage ne garantuju potpunu pobedu ako iransko rukovodstvo i društvo pokažu odlučnost. Otuda i sumnja – da li Vašington računa na neki unutrašnji faktor u Iranu koji bi mogao promeniti situaciju tokom ili nakon vazdušne kampanje.
Analitičari ukazuju da je Iran već napravio dve ozbiljne greške. Prva je gradnja vojnog sistema zasnovanog na preventivnom delovanju preko savezničkih formacija i raketnih udara, ali bez političke spremnosti da prvi povuče potez.
Bez početnog udara, takva koncepcija gubi smisao. Ipak, da je Iran napao prvi, posledice bi mogle biti dramatične, uz pozivanje SAD na član 51 Povelje UN i mobilizaciju javnosti nalik istorijskim momentima poput Perl Harbora ili 11. septembra.
Druga greška, prema istim ocenama, jeste vođenje pregovora koji su omogućili SAD da dobiju vreme za koncentraciju snaga. Da su pregovori odbijeni, Vašington bi morao otvoreno priznati da se priprema za napad bez neposrednog povoda, što bi zakomplikovalo diplomatsku poziciju Bele kuće.
Ako bi do napada došlo, Iran bi mogao odgovoriti masovnim raketnim udarima, ali bi, kako se ističe, bilo pogrešno fokusirati se isključivo na Izrael umesto na američke baze. Takođe, razdvojeni napadi dronovima i raketama bili bi manje efikasni od koordinisanih udara s ciljem preopterećenja protivničke odbrane.
Jedna od opcija je i miniranje Ormuškog moreuza, što bi izazvalo globalnu energetsku krizu i snažan politički pritisak na Vašington. U Persijskom zalivu se trenutno nalazi šest američkih trgovačkih brodova. Pominju se i „litoralni borbeni brodovi“ „Tulsa“ (USS Tulsa) i „Santa Barbara“ (USS Santa Barbara). U slučaju šireg sukoba, meta bi mogli postati svi američki brodovi u zoni Ormuza.
Predlaže se i ograničena upotreba specijalnih snaga protiv američkih ciljeva u regionu, uz maksimalnu pripremu i prikrivanje. Napadi na naftnu infrastrukturu zemalja sa čijih teritorija bi Iran bio napadnut mogli bi imati globalne posledice.
U propagandnom smislu, fokus bi bio na finansijskom teretu sukoba i političkim implikacijama unutar SAD, a ne na civilnim žrtvama koje, kako se procenjuje, ne utiču presudno na američko javno mnjenje.
Iran već preduzima mere disperzije svojih snaga i priprema se za dugotrajan sukob. SAD bi, prema procenama, mogle uništiti sadašnje rukovodstvo i dugo bombardovati zemlju, ali ako iranski sistem upravljanja opstane i eventualni unutrašnji „adut“ Vašingtona ne proradi, sukob bi mogao prerasti u iscrpljujuću konfrontaciju za koju ni jedna strana nije u potpunosti spremna.
U tom scenariju, ključ nije samo u vojnoj snazi, već u izdržljivosti. Da li će Teheran izbeći nove pogrešne procene i da li Vašington zaista raspolaže faktorom koji bi prelomio situaciju iznutra, pitanja su na koja bi odgovor mogao stići mnogo brže nego što se očekuje.
