Izbori u SAD 8. novembra za Predstavnički dom i Senat, kao i za mnogobrojna mesta guvernera i ostale ključne pozicije na nivou pojedinačnih država, imaće uticaj i na dalji tok, odnosno nivo daljeg učešća i podrške SAD Kijevu u krizi u Ukrajini.
Sadašnja administracija, nesposobna da se nosi sa narastajućim unutrašnjim problemima, društvenim podelama koje su u velikoj meri oni sami produbili, inflacijom i dolazećom recesijom, već mesecima pokušava da krivicu prevali na nekog drugog.
Tako je inflacija „Putinova”, a duboke podele u američkom društvu „Trampove”. U tome im zdušno pomažu propagandna mašinerija, koju koriste i na unutrašnjem i na spoljno političkom planu, FBI, koga nezavisni intelektualci i mediji već zovu Štazijem Demokratske stranke, kao i oni sudovi koji su pod njihovom kontrolom.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Medijski cirkus koji su napravili oko suđenja za događaje od 6. januara 2021. godine, koje se direktno prenosi na glavnim televizijskim kanalima sa nacionalnom frekvencijom i do detalja prepričava u medijima poput Njujork Tajmsa i Vašington Posta – a čija je svrha bila da smanje popularnost Donalda Trampa i pravnim začkoljicama ga onemoguće da se kandiduje na predsedničkim izborima 2024. godine – na njihovo očajanje nije dao željene rezultate među biračima.
Rezultati poslednjeg istraživanja raspoloženja birača pokazali su da podrška Bajdenu varira između 36% (u junu 2022) i nešto ispod 40% (18. oktobra 2022.) Čak 54% Amerikanaca nije zadovoljno Bajdenom i ne želi više da ga vidi na tom mestu, dok je preko 44% ispitanika reklo da su ekonomija i inflacija najvažnija pitanja, za koje ova administracija očigledno nema rešenje i pored svih medijskih spinova.
Skretanje pažnje
„Lider slobodnog sveta i svetionik demokratije” je, u očajničkom pokušaju da stvari promeni u svoju korist pre 8. novembra, pao na kolena i molio svog doskorašnjeg saveznika, prestolonaslednika i premijera Saudijske Arabije, kome je nadobudno pretio u predizbornoj kampanji da će od njega načiniti „pariju” u međunarodnim odnosima zbog kršenja ljudskih prava i brutalnog ubistva Džamala Kašogija, da poveća proizvodnju nafte „makar dok ne prođu izbori u SAD”.
Mohamed bin Salman je odgovorio da će to zavisiti od odluke OPEK-a plus – u čijem sastavu je i Rusija – a OPEK plus je odlučio da se proizvodnja smanji od 1. novembra za 2 miliona barela dnevno. Zapenjeni Bajden je ponovo počeo da preti bin Salmanu i, u poslednjem naporu da spreči kataklizmu demokrata na prestojećim izborima, doneo odluku da na tržište pusti gorivo iz nacionalnih strateških rezervi, u količinama koje su dovoljne za svega par dana.
Da li će uspeti da spreči skok cena goriva na pumpama dovoljno dugo da zamaže oči biračima, ostaje da se vidi. Ali cela ova situacija dosta govori o principijelnosti samozvanog lidera demokratije i glavnog „zaštitnika” ljudskih prava u svetu.
Međutim, ono što brine je to da ovim strukturama koje po svaku cenu pokušavaju da očuvaju vlast u SAD nije strano da izazovu veliko produbljivanje krize na međunarodnoj sceni kako bi skrenuli pažnju sa sopstvene devijantnosti ili nesposobnosti da obavljaju posao koji im je poveren. Setimo se skandala sa moralno izopačenim Bilom Klintonom koji je pažnju američke javnosti uspešno preusmerio sa svoje seksualne avanture sa stažistkinjom u Beloj kući na kreiranu dramu sa režiranim masovnim egzodusom Albanaca i zločinačku agresiju protiv naše zemlje.
Par godina kasnije, čak je snimljen i film inspirisan ovim Klintonovim manevrom, „Wag the Dog”, koji je kod nas preveden „Ratom protiv istine”. Iako je film satirična komedija, razmere do kojih su spremne „političke elite” da idu, brutalna je i nezamisliva realnost odsustva bilo kakvih moralnih principa.
Imajući u vidu samoumišljenu posebnost i aroganciju ovih krugova, koji svoje „genijalne” ideje recikliraju na svim žarištima u kojima učestvuju, u ovome vidim i opasnost za kreiranje incidenta velikih razmera u Ukrajini, za koji bi, naravno, bila optužena Rusija – i kojim bi se isprovocirala reakcija javnosti i u SAD i u ostalim zapadnim zemljama – kako bi se skrenula pažnja sa unutrašnje katastrofalne situacije i dao podsticaj opadajućoj podršci stanovništva na zapadu kijevskom režimu.
Sve ono što su SAD i NATO radile prvo u BiH, a zatim na KiM, se doslovno kopira i u konfliktu u Ukrajini: Markale, Srebrenica, Račak, Buča, navodni ratni zločini… Nema priče koju zapadna javnost, lobotomisana dvogodišnjom pandemijskom pokaznom vežbom, neće progutati ako je propaganda zapadnih medija dovoljno jaka, a gušenje drugačijeg mišljenja ili informacija, odnosno gušenje slobode govora, dovoljno brutalno.
No, da se vratim na kratko na predizborno raspoloženje u SAD. I u jednoj i u drugoj stranci, a naročito kod demokrata, postoji veliki broj mladih lidera koji imaju sluha za ono što muči građane SAD i imaju viziju za bolje i integrisanije američko društvo – ali oni se doživljavaju kao pretnja hegemoniji stranačkih aristokratija i aktivno i brutalno sprečavaju da svoje šanse provere na izborima – za bilo koje značajnije mesto.
Neverovatno zvuči, ali taj organizovani kriminalni krug dugogodišnjih rukovodstava demokrata i republikanaca zajedno radi da bi sprečio da ovi mladi lideri naprave bilo kakav uspeh i u jednoj i u drugoj stranci. U tom gušenju svih koji bi mogli da ih ugroze, koriste se sva oruđa, od glavnih medija do FBI-a, izmišljene afere, napadi na porodice i slično.
Poslednjih meseci, iz jedne i iz druge stranke je izašao veliki broj kvalitetnih mladih političara koji će, nadam se, uskoro biti u vrhu američke politike. Neki od njih, poput Keri Lejk, koja se kao nezavisni kandidat blizak republikanskim programskim načelima kandidovala u Arizoni, uprkos brutalnoj kampanji koju protiv nje već mesecima vode ključni mediji, značajno vodi u odnosu na sve druge kandidate.
Nedavno je bivša guvernerka Arizone, koja je inače u rukovodstvu Republikanske stranke, na pitanje novinara da li njena ostrašćena suprotstavljenost Keri Lejk znači da će dati glas demokratskom kandidatu za guvernera, odgovorila potvrdno.
Održavanje hegemonije
Nije teško razumeti razloge zbog čega ove stranačke „aristokratije” koriste sva sredstva da sačuvaju svoju vlast i uticaj. Daću samo jedan primer, vezan za pandemiju i skandale sa zloupotrebama u vezi sa vakcinama, u kojima su pored američkih – glavne zvezde i neki od lidera u EU – poput Ursule fon Lajen. Poslednja istraživanja koje su sproveli pojedini medicinski instituti, kao i neke od osiguravajućih kompanija u SAD, pokazala su da RNK vakcine ne sprečavaju širenje virusa jer to, uprkos tvrdnjama, nikada nije bilo predmet istraživanja pre njihovog puštanja u upotrebu, a nisu ni bezopasne kako su ih predstavljali.
U SAD je registrovan veliki broj pacijenata kod kojih su se razvili miokarditis ili perikarditis, naročito kod dece starosti između 12 i 15 godina (jedan slučaj u 6,700), zatim kod onih starosti od 17-18 godina (jedan u 8,000 posle druge doze, jedan u 6,000 posle bustera), dok su i oni starosti od 18 do 30 godina u grupi u kojoj su ovakve posledice česte. U Njujorku je čak napravljen promotivni crtani film koji se vrti na medijima – u kome se prikazuje devojčica kojoj se „razbolelo srce” posle vakcine, ali „ona je otišla u bolnicu, tamo su joj pomogli, pa ona sad uzima lekove, živi kao i do sada i planira svoju budućnost”?!
U SAD je vakcina bila obavezna za određene profesije. Zdravstveni radnici, vojska, policija, administracija, mediji – u svim ovim profesijama ljudi su gubili posao ako nisu bili vakcinisani. Sada, kada se ispostavlja da stvari nisu onakve kakvim su ih prikazali Centar za kontrolu bolesti (CDC) i savezna administracija, oni koji su izgubili posao i oni koji su primili vakcine da posao ne izgube a kod kojih se razvio miokarditis, kao i porodice onih koji su od ovih posledica preminuli, presavili su tabake da tuže državu, ali i Fajzer i Modernu.
Međutim, do 11. januara 2023. je davanje vakcina pokriveno stanjem vanredne epidemiološke situacije. Po zakonu, dok traje ovakvo stanje, nema odgovornosti farmaceutske kompanije za komplikacije, uključujući i smrtne, nastale kod onih koji su dobili njihove vakcine.
Da bi izbegle da po isteku tog roka budu zasute tužbama za novčanu nadoknadu, ove farmaceutske kompanije su, u dogovoru sa državnom administracijom, izlobirale da se pre tri dana donese odluka na nivou CDC-a da se RNK vakcine uvrste u spisak obaveznih vakcina za decu u SAD! Nema apsolutno nikakve objektivne medicinske opravdanosti za tako nešto, isto kao što nema razloga da, na primer, vakcina protiv gripa bude obavezna za decu, iako je istraživanje pokazalo da postoji pojačani rizik od trajnih posledica po decu koja prime ovu vakcinu.
Ako ste pomislili da mora da postoji neka začkoljica iza ovoga – a ne samo gramzivost da se sticanje nenormalnog profita produži što je moguće više, čak iako postoji rizik po život i zdravlje dece – bili ste u pravu.
Po važećem američkom zakonu, farmaceutske kompanije ne mogu da se tuže za vakcine koje su uvrštene u spisak obavezne vakcinacije za decu! Tako je država zaštitila farmaceutske kompanije. A to što su životi 74,3 miliona dece nepotrebno izloženi riziku, to je izgleda „kolateralna šteta”. Prirodno, ova vest je izazvala pravu buru među roditeljima preko vikenda. Mnogi su rekli da su spremni da ispišu decu iz škole i pređu na obrazovanje od kuće.
Mediji pod kontrolom demokrata su odmah krenuli da gase požar: „To što je CDC uvrstio ovu vakcinu na listu za obaveznu vakcinaciju dece, nema nikakve veze. Konačnu odluku o tome da li će primeniti odluku CDC-a doneće pojedinačne države i školske administracije.” (?!)
Nije zgoreg pomenuti da je istovremeno sa ovom odlukom države, Fajzer objavio da diže cenu svoje vakcine sa 30 dolara na 130 dolara. U SAD ima 74,3 miliona dece. Mislim da je izlišan svaki komentar. Ruka ruku mije, pa čak i u zemlji koja je „lider slobodnih demokratija”, u kojima ovih dana nije ostalo mnogo slobode i u kojima ima još manje demokratije. A ovaj primer je tema za razmišljanje – do kojih granica ili nedostatka istih – su vladajuće američke elite spremne da idu kada žele da zaštite svoje privatne i političke interese, i na unutrašnjem planu i globalno.
Beskrupuloznost onih koji su spremni da unište svet da bi očuvali svoju hegemoniju vidi se i u tome što podržavaju i politički i finansijski strukture u Ukrajini koje – pod maskom „borbe protiv dezinformacija” i kreiranjem liste „ruskih kolaboracionista i informacionih terorista”, koji potom završavaju na listi za ubijanje u osnovi terorističke organizacije Mirotvorec iza koje stoje služba bezbednosi Ukrajine – pokušavaju da uguše slobodu govora i slobodu medija u svetu. Na toj listi, koju finansira američka vlada, su i američki senatori, političari, novinari, intelektualci, koji odbijaju da prihvate propagandne laži koje serviraju CIA i MI6 preko Kijeva i preko medija u SAD, VB i EU.
Taj sajt daje fotografije i lične podatke o ciljanoj osobi, njenoj porodici, adresu, brojeve telefona, gde rade članovi odrasli članovi porodice, u koju školu idu deca. Skandalozno! Neki od onih koji su bili na ovoj listi su ubijeni, poput Darije Dugine, italijanskog fotoreportera Andrea Ročelija, ukrajinskog novinara Olesa Buzine, a preko njihovih fotografija je napisano „likvidirani”. Na ovoj listi ima nekoliko hiljada imena. Među njima su imena i lični podaci 341 stranog novinara. Među njima su imena i lični podaci 327 dece, od kojih najmlađe ima 9 godina! To dosta govori o moralnim kvalitetima onih koji su angažovani na ovom „poslu” i onima koji ih finansijski i na drugi način podržavaju. U našim jezicima postoji izraz koji precizno određuje ovakvu pojavu – državni terorizam.
Priprema terena
Ne mogu a da se ne osvrnem na kataklizmična pisanja medija o pojačanim naporima zapada da nas natera da uvedemo sankcije Rusiji i da im velikodušnim priznanjem fantomskog paradržavnog projekta na okupiranom delu naše teritorije otklonimo tu blagu nelagodnost zbog toga što se danas neko drugi poziva na ono što su oni nama uradili 1999. godine.
Uz časne izuzetke, izveštavanje velikog broja naših medija je ili 1) površno i senzacionalistički, bez ikakvog poznavanja materije i posledica koje ovakvo izveštavanje može da ima, ili 2) na „zadatku” za one kojima zaštita naših nacionalnih interesa nije srcu bliska. Bombastične i gotovo navijačke naslovne strane o (iracionalnim) rokovima, „batini” ako se ne povinujemo i slično, više bi odgovarale albanskoj štampi na srpskom, koja bi za cilj imala da prestraši srpsku javnost i kroz promociju defetizma pripremi teren da se donesu „teške odluke”. Zaista mi nije jasna uređivačka politika pojedinih medija i za čije interese oni zapravo rade?!
Budite u toku, pratite nas na socijalnoj mreži Vkontakte
Zapravo, ovo što se dešava sa pokušajem ubrzanja procesa je ono o čemu govorim više od dve godine. Konflikt u Ukrajini je doneo i taj element pojačanog pritiska za uvođenje sankcija Rusiji. Sve ima svoj rok trajanja, pa i ovi pritisci. I o tome sam govorio. Postoji više razloga iza ovog ubrzanja; pored već pomenutog, uticaj i snaga nametanja rešenja kopne sa svakim novim danom. Pritisci jesu veliki. Ne bih se do kraja složio sa onima koji tvrde da su nezabeleženi u našoj istoriji. Bez obzira na pritiske, ništa se nije promenilo u našim nacionalnim interesima i našim crvenim linijama.
A što se tiče opasnosti od „povlačenja evropskih investitora”, da po ko zna koji put ponovim da su oni kod nas ne zbog toga da nama bude bolje, nego da naprave što veći profit, zbog jeftine energije, jeftine i stručne radne snage i velikih subvencija koje im daje država. Možda se rešenje krije u diversifikaciji investicija i, da ne bismo bili laka meta stranih političko-investicionih ucena, izjednačavanju domaćih kompanija sa stranim po pitanju subvencija. Ako razvijemo sopstvene kompanije, onda stranci gube taj potencijalni instrument ucene. Naravno, lakše je da privučemo strane kompanije a i dobro izgleda, ali možemo štošta da naučimo iz ovog što se dešava sa stranim kompanijama na ruskom tržištu.
I još jednom da ponovim – neophodno je da odustanemo od te mantre „EU ili smrt”. Kao i kod investicija, lakše je da idete putem koji vam je neko drugi zacrtao. Ali ta priča više nije realna. Verbalno treba da ponavljamo da je naš strateški cilj članstvo u EU, ali i da budemo svesni realnosti. I proširenje i budućnost EU su potpuno neizvesni. Svako ko tvrdi suprotno – otvoreno laže. I postoji još jedna važna činjenica koju svesno prikrivaju u Briselu: nijedna zemlja koja nije članica NATO ne može da postane članica EU. U maniru Brisela da konstantno izmišlja nova uslovljavanja za Srbiju, ovaj uslov bi verovatno bio obnarodovan kada zatvorimo poglavlje 35. Što se, verujem, neće desiti nikad.
Neminovna propast
Moj stav je da javno i dalje izražavamo zainteresovanost za članstvo u EU, ali da racionalno i kritički sagledamo šta od onog što nosi proces harmonizacije realno donosi dugoročnu dobrobit opstanku i napretku našeg naroda i zemlje, očuvanju našeg identiteta i kulture i našeg sistema vrednosti i da odbacimo sve ono što ove vrednosti dovodi u pitanje. Bez obzira na pritiske i „popularnost” nekih ideja koje, zapravo, imaju za cilj da nas unazade i pripreme za poslušništvo u planiranom neokolonijalnom svetu koji se sada ubrzano urušava.
Odustajanjem od zlatnog standarda, okosnica daljeg razvoja i ekonomske stabilnosti kolektivnog zapada zasnovana je na stalnoj potrebi za što jeftinijom naftom i resursima, kao kod nekadašnjih kolonija. Zato i jesu sve američke vojne agresije bile u zemljama koje su bogate naftom i ostalim resursima. Na primer, šta se dešava u Siriji? Pored toga, razvijen je i sistem finansijskog porobljavanja zemalja u razvoju preko Svetske banke i MMF-a.
To je sve neophodno demontirati što pre. I ostale multilateralne organizacije, poput OEBS-a ili UN, su u velikoj meri uzurpirane od strane SAD i podređene njihovim interesima, iako se tome protive zemlje poput Rusije, Kine, Indije…
Svoju gramzivost za teritorijama, odnosno jeftinim resursima koji bi trebalo da im obezbede očuvanje hegemonije, kriju iza izlizane priče o ljudskim pravima i demokratiji, dok, na primer, pokušavaju da gurnu pod tepih da još uvek primenjuju smrtnu kaznu, da nisu ratifikovali konvenciju o pravima deteta i da u SAD još uvek postoji dečiji rad, da se deci sudi kao odraslima, da je rasna diskriminacija strukturalna i slično. Oni već decenijama ne kriju da im curi voda na usta za ruskim teritorijama i resursima. I to je zapravo glavni razlog svih napada na Rusiju i propagande kojom se stvara duboko antirusko raspoloženje u SAD.
Jasno je svima da će EU biti najveća žrtva ovog što se dešava, jer se dešava u trenutku kada imaju nekompetentne elite bez državničkog kapaciteta koje slepo slušaju SAD i, radeći za njihove interese, rade direktno protiv interesa sopstvenih naroda. U EU će najveću cenu platiti Nemačka. I to je zapravo smišljeni plan, ne toliko SAD koliko Velike Britanije, čiji su uloga i dominacija, prvo u EU a potom i u Evropi generalno, bili u senci snažne Nemačke. To je i jedan od glavnih razloga za Bregzit, a ne ono sto se javno predstavlja.
Potpunim upropaštavanjem nemačke privrede i standarda zbog iracionalnih sankcija, dizanjem u vazduh nemačke energetske infrastrukture, Velika Britanija je na duže vreme eliminisala Nemačku kao konkurenta za vodeću ulogu u Evropi, pored opšteg američkog cilja da se Evropa oslabi kako bi se potpuno podredila američkim interesima.
Međutim, ono na šta nisu računali u Velikoj Britaniji je nesposobnost i nedostatak kapaciteta sopstvenih elita, koje su jake kada prete nuklearnim udarom drugima i mešetare po drugim zemljama, dok su istovremeno nesposobne da upravljaju sopstvenom zemljom. Otuda i krah britanske ekonomije. Pa sad možemo, ako smo realni, da procenimo ko i kakav maligni uticaj ima na našim prostorima, a izvesno i šire.
Sednice SB UN o KiM i o Ukrajini u petak pokazale su ko su nezavisne i suverene zemlje, koje principijelno podržavaju međunarodno pravo, a ko su megafoni američke administracije. Bilo bi moralno da su one zemlje koje su nadahnuto davale podršku ukrajinskom teritorijalnom integritetu i suverenitetu, poput Slovačke ili, na primer, Francuske, Nemačke, sa istim žarom govorile o teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije. O udvoričkim nastupima albanskog ambasadora, koji očigledno još uvek ne može da savlada uzbuđenje i samoočaranost sopstvenom „veličinom” zbog prilike da učestvuje u radu ovog najvišeg tela UN, neću ni da govorim.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Neboša Čović (standard.rs)
Neboša Čović je nekadašnji gradonačelnik Beograda, nekadašnji zamenik predsednika Vlade Republike Srbije, nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i nekadašnji poslanik u Narodnoj skupštini u dva mandata. Trenutno je predsednik KK Crvena zvezda. Ekskluzivno za Novi Standard.