Otpor Srbije tokom NATO bombardovanja doneo je našoj zemlji Rezoluciju 1244, kaže bivši potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović.
Odgovarajući na pitanje da li je rukovodstvo tadašnje SRJ ukalkulisalo broj žrtava, Šainović kaže da bez obzira moraju da se brane narod, država i istorijske tekovine.
„Veličina te odbrane određuje vaše opredeljenje da morate da se branite, a ne veličina sile. Da neka vlast hipotetički izađe i kaže – znate, nama mnogo prete, mi ćemo da predamo Kosovo jer nam prete, pa proglasili bi ih svi za izdajnike“, rekao je on.
Šainović kaže da nije tačno da je SRJ išla u rat, već je išla u odbranu.
Na pitanje da li je bilo „jeftinijeg rešenja“ tog sukoba, Šainović odgovara:
„Znate, jeftinije je bilo da se knez Lazar ne sukobi sa većom turskom vojskom na Kosovu, da se Srbija u Prvom svetskom ratu ne sukobi, da nema ustanka u Drugom svetskom ratu… Srbija nije juče nastala. Postoji mera u kojoj je odgovornost prema narodu, državi i budućnosti veća nego kalkulacija“, kazao je Šainović.
Na pitanje zašto je SRJ odlučila da ide u rat, Šainović napominje da nismo išli u rat da nekoga bombardujemo.
„Mi ne možemo da damo Kosovo zato što nam sila preti, o tome se radi. Ne idemo mi u rat da napadnemo mi NATO. Njihovu pretnju bombardovanjem mi smatramo kao životnu pretnju. To je bila pretnja – predaj Kosovo zato što ti ja pretim. Sve što smo tada razmišljali, na tome stojimo i danas kao država“, ocenjuje Šainović.
On je kazao da je rukovodstvo zemlje bilo svesno da je moguće bombardovanje, ali da predaja Kosova pod datim uslovima nije bila prihvatljiva.
„Nije to bila neka akademska situacija“, napominje Šainović.
On je naveo da je otpor tadašnje SR Jugoslavije i doneo Rezoluciju 1244.
„Ja imam jednostavno pitanje, zašto nam Amerikanci nisu dali Rezoluciju 1244 23. marta, dan pre agresije? Nego su terali rat, pa kad su videli da ne može, onda su nam dali Rezoluciju“, kazao je on.
Šainović je izneo i informacije o samim pregovorima pre NATO napada.
„Mi smo bili spremni da uđemo u NATO, samo da sačuvamo celinu države. To je bio očajnički gest – evo da stavimo i sebe na tacnu. Kristofer Hil nam je rekao – to nije tema“, naveo je Šainović za RTS.
Na pitanje šta je bila tema, odnosno cilj agresije, Šainović kaže da je u pitanju strateški cilj.
„Strateški cilj je izrađen tom ratnom operacijom, ali nije realizovan do kraja, jer je naš otpor imao smisla“, kazao je on.
Kao uspeh otpora Vojske tadašnje SRJ, Šainović navodi upravo Rezoluciju 1244.
„Borba za Rezoluciju i političko rešenje se pokazala kao stub istorijske borbe za prava na Kosovu. Cilj je bio da se sa ove strane Prokletija velika sila ugradi i napravi svoju bazu“, kazao je Šainović.
78 dana bombardovanja
Vazdušni napadi NATO snaga na Srbiju, odnosno tadašnju SRJ, počeli su 24. marta 1999. godine. Za 78 dana poginulo je između 1.200 i 2.500 ljudi.
Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.
Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.
Nema grada u Srbiji koji nije bio meta
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu RTS-a usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“ od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Okončano u Kumanovu
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč u 13.30.
Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.
Teodora Kostić (b92)
