NATO je, kako piše nemački Die Welt, napravio ozbiljnu stratešku grešku. Grešku koja se godinama potiskivala pod tepih, a koja sada izlazi na videlo u trenutku kada Zapad, kako sam priznaje, ne želi ili ne može da zaštiti sve one kojima je obećavao otvorena vrata.
Ako se ta greška ne ispravi, upozorava autor, posledice mogu biti dalekosežne.
Evropa, smatra autor teksta Mihael Rile, već dugo izbegava da izgovori ono što postaje očigledno. Širenje NATO-a, koje je decenijama predstavljano kao prirodan i pozitivan proces, danas se pokazuje kao kontraproduktivno.
U trenutku kada Zapad nema ni političku volju ni realne kapacitete da brani potencijalne nove članice, postavlja se pitanje ima li smisla uopšte ih primati u savez. Nova strategija nacionalne bezbednosti SAD taj problem više ne zaobilazi.
Naprotiv. U dokumentu se jasno navodi da bi jedan od prioriteta Vašingtona trebalo da bude prekid percepcije NATO-a kao saveza koji se neprekidno širi i sprečavanje daljeg širenja u praksi. Administracija Donalda Trampa je pre nekoliko meseci već skinula sa dnevnog reda pitanje ulaska Ukrajine u NATO, šaljući time signal dubokog skepticizma prema dosadašnjoj politici proširenja.
Evropski saveznici, međutim, i dalje se zvanično drže stare linije. Vrata ostaju otvorena, a Ukrajina se, barem na papiru, i dalje vidi kao buduća članica.
Takav raskorak u stavovima nagoveštava novi talas tenzija u transatlantskim odnosima. Ipak, autor smatra da se kriza može izbeći, ali samo ako Evropa prizna da je politika širenja NATO-a izgubila smisao.
Tačno je da je broj članica saveza nakon Hladnog rata porastao sa 16 na 32, što svedoči o njegovoj privlačnosti. Ali nastavak tog procesa nosi ozbiljan rizik da se poništi veliki deo onoga što je NATO do sada postigao.
Spoljašnja smirenost Moskve tokom prvih faza širenja pokazala se kao varljiva. Politika proširenja, zasnovana pre svega na principu da svaka evropska država ima pravo da slobodno bira svoje saveznike, funkcionisala je dok je postojao određeni balans interesa ključnih aktera, uključujući i Rusiju.
Zato su još 1997. godine, pre nego što su Poljska, Češka i Mađarska dobile zvaničan poziv za članstvo, NATO i Rusija dogovorili principe buduće saradnje u okviru Osnivačkog akta Rusija–NATO. Te tri države primljene su 1999. godine, a 2004. im se pridružilo još sedam zemalja Centralne i Istočne Evrope, među njima i tri baltičke republike.
Mnogi posmatrači su tada suzdržanost Moskve tumačili kao znak da se Rusija pomirila sa širenjem alijanse. Ispostavilo se da je to bila ozbiljna pogrešna procena. Glavni ruski pregovarač Jevgenij Primakov već je tada taj dokument opisao kao pokušaj da se „odloži neizbežno“.
Ni nade da će Savet Rusija–NATO, osnovan iste godine, dovesti do stvarnog poboljšanja odnosa nisu se ostvarile. Rusija je bila razočarana jer je gajila iluziju da će kroz taj format dobiti makar delimičan uticaj na odluke unutar NATO-a. Sa druge strane, saveznici su panično insistirali na demonstraciji jedinstva, u strahu da bi Moskva mogla da iskoristi njihove unutrašnje razlike.
Uprkos toj nervozi, NATO je nastavio sa istom logikom. Svaki novi korak ka proširenju bio je praćen inicijativama za „poboljšanje odnosa“ sa Rusijom. Iako je širenje formalno sprovođeno u „mekoj“ formi, bez raspoređivanja značajnih borbenih snaga ili nuklearnog oružja u novim članicama, činjenica da su u savez ušle brojne bivše članice Varšavskog pakta, pa čak i bivše sovjetske republike, predstavljala je ogroman geopolitički pomak.
Zapad je širenje posmatrao kao otvoren proces bez jasno definisanog kraja, zbog čega je, kako piše autor, bilo tim važnije ozbiljno shvatiti ruske strahove da bi na kraju mogla potpuno izgubiti svoju već urušenu sferu uticaja.
Prelomni trenutak, koji autor naziva geopolitičkim grehopadom NATO-a, dogodio se 2008. godine. Tada su saveznici, ironično pod pritiskom republikanske administracije u SAD, saopštili da će Ukrajina i Gruzija postati članice alijanse. Iako u tom trenutku nije postojao nikakav konkretan vremenski okvir, Zapad je, kako je tada upozorio američki ambasador u Moskvi i budući direktor CIA Vilijam Berns, prešao „najvažniju od svih crvenih linija“ Rusije.
Samo godinu dana ranije Vladimir Putin je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji otvoreno govorio o tome da Zapad ignoriše ruske bezbednosne interese. Uprkos tome, NATO je poslao političku poruku dvema državama koje su bile daleko od ispunjavanja uslova za članstvo i koje je Moskva, prema tadašnjem predsedniku Dmitriju Medvedevu, smatrala delom svoje „zone privilegovanih interesa“.
Kako su se odnosi između Rusije i Zapada dodatno pogoršavali, sve češće su se čuli glasovi da NATO treba da prima samo one zemlje koje zaista može da zaštiti. Ali takav zaokret bi značio da se pojedini kandidati nađu u svojevrsnoj sivoj zoni između Rusije i alijanse. Zato je Zapad ostao pri stavu da je širenje NATO-a oblik „ponovnog okupljanja porodice“, koji se, iz moralnih razloga, ne sme dovoditi u pitanje.
Ipak, danas postaje jasno ono što su mnogi odavno znali, ali nisu imali hrabrosti da izgovore. Širenje NATO-a gurnulo je Zapad u ćorsokak. U uslovima duboko narušenih odnosa sa Rusijom, politika primanja država koje Zapad ne želi ili ne može da brani postala je krajnje rizična.
Evropa, naravno, ne želi da bude optužena da je Ukrajini i drugim kandidatima uskratila pravo na slobodan izbor saveznika. Ali, kako zaključuje autor, Zapad ne bi smeo da se oseća obaveznim da sledi politiku koja proizvodi više problema nego rešenja.
Tvrd stav evropskih država da se sa Rusijom može razgovarati tek nakon njenog povlačenja iz Ukrajine pokazao se kao bez izlaza. Isto tako, i politika „otvorenih vrata“ NATO-a uskoro bi mogla da se pokaže kao jednako kratkovida.
Širenje alijanse tako ostaje tužan primer politike koja je na papiru delovala etički ispravno, ali je, zbog ignorisanja geopolitičke realnosti, proizvela neetične posledice. Tragedija širenja NATO-a, zaključuje Die Welt, nije u tome što je ono započelo, već u činjenici da se niko na vreme nije zapitao gde i kada taj proces mora da se zaustavi.
