Diskretna poruka iz Helsinkija stigla je tiho, ali sa vrlo jasnom namerom. Finska je Vašingtonu stavila do znanja da bi trebalo stati na kočnicu kada je reč o jeziku kojim se opisuju buduća bezbednosna obećanja Ukrajini, posebno onda kada se ona porede sa Članom 5.
Upozorenje je jednostavno: takve formulacije mogu da zamagle suštinu NATO-a i stvore utisak da bi Zapad automatski vojno reagovao za Kijev kao za sopstvene članice.
Ta poruka nije ostala na nivou diplomatske atmosfere. U depeši američkog Stejt departmenta, u koju je imao uvid Politiko, navodi se da je finska ministarka spoljnih poslova Elina Valtonen tokom razgovora sa američkim kongresmenima zatražila jasan „vatreni zid“ između mehanizma kolektivne odbrane NATO-a i bilo kakvih bilateralnih garancija koje bi Ukrajina mogla dobiti nakon sukoba. Drugim rečima, da se linije ne mešaju ni retorički.
Iza tog zahteva stoji vrlo konkretna računica. Finska deli 1.330 kilometara granice sa Rusijom i teško da može sebi da priušti luksuz nejasnih obećanja. Valtonen je, prema istoj depeši, upozorila da bi slab mirovni sporazum za Ukrajinu samo odložio novi sukob i dao podsticaj Moskvi, ali je istovremeno odbacila ideju da se Kijevu nude garancije koje liče na NATO zaštitu.
Bivši zvaničnici Alijanse ovaj stav tumače kao strah da bi nepromišljena terminologija mogla da obaveže države na nešto što ni parlamenti ni javnost nisu spremni da prihvate.
Suština finskog stava svedena je na jednu rečenicu: Član 5 je jedinstven instrument, namenjen isključivo članicama Alijanse. Njegovo „razvlačenje“ na Ukrajinu, makar i kroz reči, nosi rizik od direktnog uvlačenja NATO-a u konfrontaciju sa Rusijom.
Kako upozorava Edvard Vrong, nekadašnji funkcioner Alijanse, upotreba termina Član 5 u drugim kontekstima sugeriše uključenost NATO-a koja zapravo ne postoji, a Finska i mnoge druge članice žele da ostane jasno da je taj mehanizam neraskidivo vezan za same članice.
U prevodu na domaći teren, Helsinki ne želi da se jednog dana nađe u situaciji da objašnjava građanima zašto bi finski vojnici stradali zbog sporazuma koji nikada nije bio deo NATO okvira. To je linija koju finska politika ne želi da pređe, bez obzira na raspoloženje saveznika.
Analitičari dodatno ukazuju na još jednu dimenziju problema. Nejasne formulacije lako postaju političko oružje unutar zapadnih zemalja. Dovoljno je da neki lider obeća Ukrajini „garancije nalik na NATO“, pa da opozicija to predstavi kao tiho guranje zemlje u sukob sa Rusijom.
Još je opasniji scenario u kome bi Moskva odlučila da takve garancije „testira“. Ako bi došlo do incidenta, a zapadne prestonice ne bi reagovale vojno, autoritet pravog Člana 5 – temelja na kome NATO počiva već 75 godina – bio bi ozbiljno potkopan.
„Finci ne žele da obećaju više nego što mogu da ispune“, sažela je taj stav bivša zvaničnica Pentagona Rejčel Elehus. Ta rečenica, izgovorena bez dramatike, možda najbolje oslikava raspoloženje u Helsinkiju.
Oprez Finske pritom otkriva širi problem na Zapadu. Mesecima se govori o „bezbednosnim garancijama“ za Ukrajinu, ali malo ko želi da precizira šta to tačno znači. Sve je izvesnije da NATO kao organizacija neće preuzeti formalne obaveze i da će teret pasti na pojedine države ili ad hok koalicije.
U isto vreme, evropske članice su pod pritiskom Donalda Trampa da znatno povećaju vojnu potrošnju, dok ekonomija EU klizi u neizvesnost. Entuzijazam za nove obaveze prema Kijevu vidno slabi.
Kao najmlađa članica Alijanse, Finska zato bira hladnu računicu umesto velikih parola. Iako Helsinki javno podržava ideju da Ukrajina jednog dana postane članica NATO-a, poruka za sada ostaje jasna: bez preciznih pravila, svaka garancija je samo papir koji može zapaliti novi sukob. A to je rizik koji, kako se čini, čak ni najtvrđi kritičari Moskve u Evropi više nisu spremni da preuzmu do kraja.
