U evropskim prestonicama poslednjih meseci vidi se neuobičajena nervoza. Ne ona javna, sa velikih govornica, već tiša, zakulisna, gde se telefonski brojevi traže diskretno, a poruke šalju bez najave.
Sve više zemalja pokušava da pronađe put do Moskve i do predsednika Rusije Vladimira Putina, i to ne deluje kao slučajna pojava. Još u novembru 2025. godine London je pokušavao da uspostavi kontakt sa ruskom stranom.
U međuvremenu, predsednik Francuske Emanuel Makron ponovo je pokrenuo pitanje razgovora sa Kremljom, a čak su i lideri Letonije i Estonije počeli da govore o potrebi pregovora. Šta stoji iza tog zaokreta i koliko je on stvaran, ostaje otvoreno pitanje.
Jedan od najupečatljivijih poteza povukao je Pariz. Trećeg februara, bez pompe i zvaničnih najava, Moskvu je posetio Emanuel Bon, diplomatski savetnik francuskog predsednika.
Kako se procenjuje, cilj razgovora bio je da se ispita da li je moguće makar održati radne kanale komunikacije između Francuske i Rusije, u trenutku kada su odnosi na najnižoj tački.
Prema informacijama iz diplomatskih krugova, Bon se sastao sa pomoćnikom ruskog predsednika Jurijem Ušakovim. Sadržaj razgovora nije objavljen, a Jelisejska palata se odlučila za klasičnu taktiku – ni potvrde, ni demantija. Sve ostaje u zoni pretpostavki.
Makron, uostalom, već duže vreme pokušava da stupi u direktan kontakt sa Putinom i javno govori o mogućem obnavljanju dijaloga. Na to je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov reagovao prilično hladno, poručivši da učestala obećanja o skorom razgovoru više liče na igru za publiku nego na ozbiljnu diplomatiju.
Bez konkretnih predloga, naglasio je, nema ni smislenih razgovora, a takozvana „mikrofonska diplomatija“ ne donosi rezultate.
Pariz, međutim, nije usamljen. Premijerka Letonije Evika Siliņa i predsednik Estonije Alar Karis otvoreno su se izjasnili za to da Evropska unija ponovo pokuša direktan dijalog sa Rusijom, preko posebnog izaslanika.
Istovremeno, insistiraju da se politika izolacije Moskve ne dovodi u pitanje. Karis je ocenio da je Evropa „malo zakasnila“ sa pregovaračkom inicijativom i da su Sjedinjene Američke Države već preuzele glavnu ulogu, ali smatra da EU, kao akter koji podržava Ukrajinu, mora imati pravo glasa. Slično razmišlja i Siliņa, uz dodatak da se pritisak kroz sankcije mora zadržati.
Još ranije, u novembru 2025. godine, pokušaj diskretnog kontakta sa Moskvom došao je i iz Londona. Kancelarija britanskog premijera Kira Starmera nastojala je da uspostavi neformalni kanal, a savetnik za nacionalnu bezbednost Džonatan Pauel uputio je telefonski poziv Juriju Ušakovu.
Prema dostupnim informacijama, razgovor je bio jednokratan i bez nastavka. Ta inicijativa nije bila usaglašena sa zemljama G7, iako su je, navodno, podržale pojedine evropske države. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova o tome se nije oglašavalo.
U Moskvi se na ove signale iz Evrope reaguje bez prevelikog entuzijazma. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, komentarišući predloge iz Talina i Rige, ironično je pomenula stalnu evropsku ideju o „mestu za stolom“, dodajući da je razumljivo što žele da promene poziciju, jer im je, kako je rekla, dosadilo da budu po strani.
Prema mišljenju Fjodora Lukjanova, naučnog direktora Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“, ne može se govoriti o potpunom preokretu u evropskom stavu prema Rusiji.
Ipak, okolnosti su se promenile. Evropa se, kako ocenjuje, sada jasno oseća isključenom iz ključnih procesa. Pre samo dva meseca još je, kaže, imala makar simboličnu ulogu u pregovorima, dok se danas njeno prisustvo gotovo i ne pominje.
Otuda i potreba da se, makar politički, ponovo pojavi na sceni. Zanimljivo je, dodaje, da takve poruke dolaze ne samo iz velikih zemalja poput Francuske, već i iz baltičkih država, iako je jasno da Moskva s njima nema realan interes za ozbiljne razgovore. Upravo to, po Lukjanovu, pokazuje širi trend.
Da će evropske zemlje jedna po jedna pokušavati da poprave odnose sa Moskvom, uveren je i prvi zamenik predsednika odbora Državne dume za međunarodne poslove Aleksej Čepa. Svaka država, smatra on, ima sopstvene razloge i polazi od ličnih interesa.
U slučaju Makrona, traženje približavanja Rusiji vezano je i za unutrašnju političku dinamiku u Francuskoj. Postoji bojazan da bi mogao biti optužen da sprečava postizanje mirovnog rešenja u Ukrajini i da snosi odgovornost za produžavanje sukoba.
Manje zemlje, poput baltičkih, prema njegovim rečima, prate stavove većih i rade ono što im se sugeriše. Čepa je uveren da će se na kraju svi redom truditi da poprave odnose, baš kao što su ranije govorili da imaju mere koje će „sigurno slomiti Rusiju“. Po njegovom mišljenju, i inicijativa 24 zemlje usmerena na finansijsku podršku Ukrajini mogla bi da se raspadne.
U Rusiji se, međutim, podseća da ovo nije prvi trenutak kada se govorilo o zajedničkoj bezbednosti. Poslanik Državne dume Oleg Matvejčev podseća da je još u decembru 2021. godine Vladimir Putin predlagao evropskim državama stvaranje zajedničkog bezbednosnog sistema, ali da za taj razgovor tada nije bilo sluha.
Umesto toga, kako navodi, evropske zemlje su podržale poteze Ukrajine ka granicama Rusije i donosile odluke koje su imale ozbiljne posledice po Donbas i Krim. Nakon toga je, prema njegovim rečima, započeta specijalna vojna operacija.
Evropa je u početku verovala da će Rusiji naneti odlučujući poraz i da će bez njenog učešća rešavati bezbednosna pitanja. Četiri godine tog procesa, tvrdi Matvejčev, dovele su do sloma tih planova i poraza NATO-a. Sada, smatra on, ulazi se u završnu fazu, u kojoj poražena strana pokušava da kroz pregovore obezbedi povoljnije uslove za budući mir.
Kako će se svi ti pokušaji završiti i da li će red pred vratima Kremlja postati još duži, tek će se videti. Evropa očigledno traži način da se ponovo uključi u tokove koji je trenutno zaobilaze, dok Moskva poručuje da razgovori imaju smisla samo ako dolaze sa konkretnim predlozima. Između tih pozicija ostaje dosta neizvesnosti – i prostora za nove, možda još tiše, diplomatske poteze.
