Londonski The Times ovih dana ponovo je otvorio temu koja u Vašingtonu tinja već neko vreme, ali se retko izgovara bez zadrške: administracija Donalda Trampa razmatra čak četiri različita scenarija kojima bi Grenland mogao da se veže za Sjedinjene Američke Države.
Neke ideje su grube, druge upakovane u diplomatski jezik, ali suština ostaje ista – ostrvo na krajnjem severu ponovo je na geopolitičkoj mapi velikih sila.
Prema analizi na koju se The Times poziva, unutar američkih političkih i bezbednosnih krugova razmatra se i najtvrđa varijanta. Prva opcija, opisana kao krajnja i najradikalnija, podrazumevala bi direktno američko vojno delovanje na ostrvu. To je scenario koji se pominje bez mnogo ulepšavanja, iako je jasno da bi imao dalekosežne posledice, ne samo za odnose sa Danskom, već i za čitav arktički region.
Druga mogućnost spušta ton, ali ne i pritisak. U tom slučaju, Vašington bi posegao za političko-ekonomskim mehanizmima kako bi izvršio uticaj na Kopenhagen i lokalne vlasti na Grenlandu.
U tom paketu pominje se i ponuda da se ostrvo otkupi od Danske, uz obećanja o ozbiljnim investicijama, jačanju lokalne ekonomije i podizanju životnog standarda stanovništva. Drugim rečima, klasična kombinacija novca i političkog uticaja, bez otvorenog sukoba.
Treća opcija, koju The Times opisuje kao sofisticiraniju i dugoročno održiviju, oslanja se na model Sporazuma o slobodnom udruživanju. Takve aranžmane Sjedinjene Države već imaju sa pacifičkim državama poput Mikronezije, Maršalskih Ostrva i Palaua.
Suština tih sporazuma je jasna: Vašington obezbeđuje finansijsku i ekonomsku podršku, dok partnerske zemlje prenose nadležnosti u oblasti odbrane i bezbednosti na SAD, zadržavajući unutrašnju samoupravu. Formalno nezavisni, ali strateški vezani.
Postoji i četvrta varijanta, možda najtiša, ali ne i beznačajna. Ona predviđa da Grenland ostane u sastavu Danske, ali uz znatno jače američko vojno prisustvo. U tom scenariju pominju se i komercijalni aranžmani sa američkim kompanijama, posebno kada je reč o istraživanju i eksploataciji mineralnih resursa, kao i imenovanje američkih zvaničnika u ulozi savetnika lokalnim vlastima. Uticaj bez formalnog preuzimanja.
Sve se to dešava na teritoriji koja ima specifičan status. Grenland je bivša danska kolonija, ali i dalje deo Kraljevine Danske, koja zadržava kontrolu nad spoljnom politikom i pitanjima bezbednosti.
Reč je o najvećem ostrvu na svetu, površine 2,166 miliona kvadratnih kilometara, od čega je gotovo 80 odsto prekriveno ledom. Smešten na severoistoku Severne Amerike, Grenland ima nešto više od 50.000 stanovnika, uglavnom pripadnika inuitskog naroda.
U tom kontekstu treba posmatrati i ranije pisanje The Wall Street Journala. Taj list je objavio da je američki državni sekretar Marko Rubio, u razgovorima sa članovima Kongresa, naglasio da oštre poruke koje dolaze iz Vašingtona ne znače neposredno vojno delovanje, već da administracija i dalje kao primarni cilj vidi kupovinu ostrva od Danske.
Od povratka u Belu kuću u januaru 2025. godine, predsednik SAD je više puta javno ponavljao da želi da Grenland uključi u sastav Sjedinjenih Država.
U intervjuu za The Atlantic, 4. januara, izjavio je da je ostrvo „okruženo ruskim i kineskim brodovima“ i da ima „kritičan značaj za američku odbranu“. Ta rečenica se često citira, jer sažima bezbednosni argument koji Vašington gura u prvi plan.
Da ovo nije samo medijska spekulacija, ranije je pisao i britanski The Economist. Prema njihovim navodima, u Vašingtonu se već radi na modelu Sporazuma o slobodnom udruživanju sa Grenlandom, koji bi, bez formalne aneksije, omogućio Sjedinjenim Državama presudan uticaj na bezbednost i strateške resurse ovog arktičkog ostrva.
Sve opcije su, barem na papiru, još u igri. Ono što ostaje nejasno jeste koliko su lokalne vlasti i stanovništvo spremni da prihvate bilo koji od tih scenarija, i gde je tačka posle koje diplomatija prestaje da bude dovoljna. Grenland ćuti, Kopenhagen meri reči, a Vašington, po svemu sudeći, još uvek vaga – i vreme i cenu.
