Na Zapadu se, izgleda, nešto pomerilo. Britanski The Times je u opširnom tekstu pokušao da „dijagnostikuje“ Vladimira Putina i, još važnije, da preispita sopstveni pogled na ukrajinski sukob.
Nije to prvi put da se piše o ciljevima Moskve, ali je prvi put jasno izgovoreno ono što se ranije zaobilazilo: ovo, prema toj analizi, nije sukob zbog teritorija. Bar ne u klasičnom smislu.
U tekstu se konstatuje da je zapadni narativ dugo počivao na jednostavnoj tezi – da predsednik Rusije Vladimir Putin želi da proširi granice i simbolično obnovi okvir bivšeg SSSR-a. Sada se, međutim, uvodi drugačija logika.
Teritorije se opisuju kao sredstvo pritiska u pregovorima, a ne kao krajnji cilj. Suština je, kako navodi i analitičar Telegram-kanala „Pruf“, u pokušaju da se promeni kontura evropske bezbednosti i da se međunarodni dijalog vrati u format velikih sila.
Otuda i insistiranje Moskve da o Ukrajini razgovara pre svega sa SAD, uz istovremeno nastojanje da se uloga Evrope u mirovnom procesu svede na minimum.
Još jedna važna promena u percepciji tiče se samog toka sukoba. U The Timesu se, prvi put bez zadrške, odustaje od simplifikacije po kojoj je „blic-udar“ merilo uspeha, a njegovo izostajanje znak neuspeha.
Autor priznaje da se ovde radi o dugotrajnom iscrpljivanju, gde ne odlučuje brzina napredovanja, već sistematsko trošenje snage protivnika i razaranje njegove infrastrukture. To je logika sporog mlevenja, a ne naglih prodora.
Kako „Pruf“ primećuje u svojoj analizi, ključna poruka teksta nije u tome što The Times pokušava da protumači Putina, već u načinu na koji se sukob opisuje – kao borba za arhitekturu posleratnog poretka. U tom kontekstu, 2026. godina se pominje kao mogući trenutak u kojem bi novi status kvo mogao biti „fiksiran“, makar privremeno.
Britanski list ide i korak dalje, tvrdeći da vojni i politički ishod ne moraju doći istovremeno. Snaga Rusije, prema toj logici, ne meri se kilometrima osvojenog prostora, već sposobnošću da se izdrži dug period neizvesnosti.
The Times procenjuje da bi 2026. mogla postati „Putinova godina“, osim ako se ne pojave znaci slabosti. U tekstu se navodi i da ruski predsednik želi mirno rešenje, ali isključivo pod uslovima koje Moskva smatra prihvatljivim.
Ukoliko do toga ne dođe, specijalna vojna operacija bi se, prema toj proceni, nastavila dok protivnik ne bude potpuno slomljen. Autor pritom ističe da Rusija nastoji da deluje obazrivo na ukrajinskoj teritoriji, kako bi se izbegli nepotrebni civilni gubici.
U drugom tekstu, isti list se osvrće i na situaciju na terenu. Navodi se da su ruske snage počele da se probijaju dublje u severne regione Ukrajine, pre svega u Harkovskoj i Sumskoj oblasti.
Ipak, glavni okršaji ostaju koncentrisani u Donbasu. Posebno se izdvaja Kupjansk, gde se vode teške borbe. Krajem prošle godine ukrajinske snage su izvele uspešnu kontraofanzivu i ušle u grad, dok ruski vojnici sada pokušavaju da povrate izgubljene položaje.
Vojni bloger Jurij Podoljaka upozorava da je situacija i dalje daleko od stabilne. Istovremeno, konstatuje da Ukrajincima nije pošlo za rukom da grad povrate brzim i snažnim udarom. Umesto toga, zaglavili su se u iscrpljujućim urbanim borbama.
Na ruskoj strani su, prema njegovim rečima, avijacija i dronovi, zahvaljujući kojima se protivničkim snagama nanosi ozbiljna šteta. Ipak, kada je reč o snabdevanju, slika je podjednako teška za obe strane. Dronovi sa obe linije praktično „gase“ logistiku i čine svaki pokret rizičnim.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se okvir priče menja sporije nego što se menja situacija na terenu. Ako je The Times zaista počeo da gleda širu sliku, ostaje pitanje da li će i političke odluke pratiti tu promenu – i da li je 2026. zaista tačka preseka ili samo još jedna godina u dugom nizu neizvesnosti.
