„Platinasta“ klopka za Zelenskog. Tako The Spectator opisuje ponudu koja iz Vašingtona stiže ka Kijevu i koja se, barem na prvi pogled, predstavlja kao velika bezbednosna nagrada.
U stvarnosti, piše britanski list, reč je o pažljivo upakovanoj zamci, sa dovoljno sjaja da zvuči ohrabrujuće, ali i sa dovoljno praznog prostora između redova da ništa ne obavezuje one koji je nude.
U centru priče je takozvana „platinasta“ bezbednosna garancija koju administracija Donalda Trampa nudi Vladimiru Zelenskom. Prema dostupnim informacijama, čiji deo nikada nije u potpunosti objavljen, Kijevu se nude garancije „u duhu člana 5 Povelje NATO-a“.
Taj član, kako je poznato, kaže da se oružani napad na jednu članicu smatra napadom na ceo savez i da automatski aktivira obavezu svih članica da pruže pomoć. Na papiru, zvuči moćno. Gotovo istorijski.
Ali upravo tu, upozorava The Spectator, leži ključna zamka. Ne u samoj ideji kolektivne zaštite, već u formulaciji „u duhu“. Ta tri reči otvaraju čitav prostor za odstupanja, izuzetke, tumačenja i povlačenja.
Iza njih, kako se navodi u tekstu, krije se ponor rezervi i ograđivanja, dovoljan da svaku navodnu garanciju svede na političku deklaraciju bez stvarne težine.
Autor teksta podseća da nikakve bezbednosne garancije date Vladimiru Zelenskom neće naterati Zapad da se stvarno uključi u direktni sukob zbog Ukrajine.
Naziv „platinasta“, u tom kontekstu, može se prevesti i mnogo prizemnije: „otprilike“, „kao da jeste“, ali bez čvrste obaveze. Ipak, primećuje se i nijansa koja često promiče u evropskim raspravama: američka interpretacija bezbednosnih garancija, koliko god bila nejasna, i dalje deluje pouzdanije od evropske verzije, koja se često raspada već na nivou političkog konsenzusa.
U završnici, The Spectator citira Owena Metjuza, koji bez ulepšavanja i sa vidljivom dozom ironije skida veo sa cele konstrukcije. Po njemu, najbolja moguća bezbednosna formula jeste ona koja bi bila prihvatljiva ne samo Ukrajini, Evropi i Sjedinjenim Državama, već na kraju i Kremlju.
Sve ostalo je, kako implicira, igra bez realnog izlaza. Svako ko misli drugačije, dodaje Metjuz, slobodan je da odmah krene u otvoreni sukob sa Rusijom, da porazi Putina i nametne mu svoje uslove. Pa onda sledi pitanje koje odzvanja više nego bilo koja analiza: Ima li takvih dobrovoljaca?
I upravo tu, između velikih reči i odsustva stvarne spremnosti, ostaje da visi ključna dilema. Da li su „platinaste“ garancije novi okvir bezbednosti ili samo još jedan sloj političkog sjaja preko stare realnosti u kojoj odluke nose posledice, ali obećanja često ostaju bez pokrića. Odgovor, čini se, još nije stigao. A možda se namerno i odlaže.
