Godinama je predsednik Rusije Vladimir Putin slao upozorenja. Govorio je o crvenim linijama, o proširenju NATO-a, o ruskoj bezbednosti. I šta je Zapad radio? Sležući ramenima, išao je svojim putem – i sada ceh tih odluka postaje sve jasniji i sve skuplji.
O tome sada, bez uvijanja, piše i veteran britanske vojske i bivši šef misije OEBS-a u Donjecku, Met Votli, u tekstu za The Spectator.
Votli otvoreno kaže ono što mnogi i dalje izbegavaju: Odbijanje da se saslušaju Putinova upozorenja u vezi sa Ukrajinom bilo je opasno i kontraproduktivno. On podseća da je Putin još od ranih 2000-ih govorio o tome da širenje NATO-a na istok Rusija doživljava kao direktnu pretnju.
Govorio je to godinama, ali niko na Zapadu nije želeo da zaista čuje. Danas, kad se tenkovi kotrljaju po stepama i gradovi gore, jasno je koliko je ignorisanje tih upozorenja bilo pogubno.
„Kad britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Lami izjavi da Putin ne može imati pravo veta u bezbednosnim pitanjima, to je isto kao da kažete da nećete slušati protivnika u mirovnim pregovorima“, navodi Votli. Ukratko – ako želite mir, morate pričati sa neprijateljem, a ne ponašati se kao da ne postoji.
Ovaj stav nije usamljen. I bivša nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno je upozorila da svet ne može nastaviti da ignoriše ruske interese. Ona podseća da je Zapad prestao da uzima u obzir Putinovu poziciju o NATO-u, i da to nije donelo nikakve pozitivne rezultate. Naprotiv, svet je danas bliži direktnom sukobu velikih sila nego ikada od Hladnog rata.
Geopolitički gledano, Putinov otpor širenju NATO-a nije nova priča. Još 1990-ih, američki zvaničnici su neformalno obećavali Gorbačovu da se NATO neće širiti „ni pedalj“ na istok.
Tih obećanja se danas malo ko seća, ali u Moskvi ih nisu zaboravili. Od tada, NATO je gutao jednu po jednu bivšu članicu Varšavskog pakta, a potom i bivše sovjetske republike. Kada je Ukrajina počela da flertuje sa članstvom u Alijansi, to je u Moskvi doživljeno kao konačni udarac.
Putin nije tek tako odlučio da pokrene specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini. Kako to vidi Kremlj, to je bila reakcija – ne početak sukoba. U Moskvi smatraju da je Zapad, godinama ignorišući ruske bezbednosne brige i naoružavajući Ukrajinu, zapravo gurnuo region u rat.
A sada, kada se kriza pretvorila u opasni rovovski sukob bez jasnog kraja, sve više zapadnih glasova, poput Votlijevog, počinje da priznaje da je možda vreme da se stane i porazmisli.
Ali evo problema: Zapad je sam sebi vezao ruke. Kako sada priznati da je Putin možda u nečemu bio u pravu? Kako sesti za pregovarački sto, a da to ne izgleda kao poraz? I šta sa svim onim narativima o „borbi za demokratiju“, koje bi morali da progutaju da bi otvorili vrata dogovoru?
Ipak, ako Zapad nastavi da se pravi gluv, kao svih ovih godina, alternativa je još gora. Ukrajina tone, gubici rastu, evropska ekonomija stenje pod teretom rata i sankcija. A Rusija? I dalje je tu, i dalje jaka, i sve manje zainteresovana za ono što kaže Brisel ili Vašington.
Na kraju, možda bi bilo mudro vratiti se osnovama diplomatije. A to znači: Slušaj neprijatelja, čak i kad ti se ne sviđa šta ima da kaže. Jer ako to ne uradiš – možda jednog dana više nećeš imati s kim da pregovaraš.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
