„Ne videti šumu od drveća“ je pogodna metafora ako pogledamo poslednjih dvadeset godina. Ovaj period je bio izuzetan po broju istinskih tektonskih promena koje je međunarodni sistem pretrpeo.
Sve je počelo tokom onoga što se može smatrati „Kristalnom noći međunarodnog prava“, 30. avgusta 1995., kada je Carstvo napalo bosanske Srbe, direktno i potpuno kršeći sve najosnovnije principe međunarodnog prava.
Zatim je usledio 11. septembar, koji je dao Neokonima „pravo“ da prete, napadaju, bombarduju, ubiju, sakate, otmu, muče, ucenjuju i na drugi način maltretiraju bilo koju osobu, grupu ili naciju planete samo zato što su Amerikanci „neophodna nacija“ i ostali su „ili sa njima ili sa teroristima“.
Tokom tih istih godina, videli smo da je Evropa postala trećerazredna američka kolonija, nesposobna da brani temeljne evropske geopolitičke interese, dok su SAD postale trećerazredna kolonija Izraela, jednako nesposobna da brani čak i temeljne geopolitičke interese SAD.
Najzanimljivije je ako pogledamo unazad, dok su se SAD i EU urušavali pod težinom sopstvenih grešaka, Rusija i Kina su očigledno bile u usponu; Rusija uglavnom u vojnom pogledu, a Kina uglavnom ekonomski.
Ono što je najvažnije, Rusija i Kina su se postepeno usaglasile da žive u simbiozi, koja je još jača i značajnija nego da su ove dve države ujedinjene nekom vrstom formalnog saveza: savezi se mogu raskinuti ali simbiotski odnosi obično traju večno (iako ništa nije večno).
Kinezi su sada razvili zvaničan, poseban i jedinstven izraz koji karakteriše njihov odnos sa Rusijom. Oni govore o „strateškom, sveobuhvatnom partnerstvu za koordinaciju nove ere“.
Ovo je najgora noćna mora Anglocionista, a njihovi cionistički mediji u velikoj meri prikrivaju činjenicu da su Rusija i Kina strateški saveznici.
Takođe se jako trude da ubede ruski narod da Kina predstavlja pretnju Rusiji. To im neće uspeti, jer dok neki Rusi strahuju od Kine, Kremlj zna pravu istinu i nastaviće dalje da produbljuje simbiotski odnos Rusije sa Kinom.
I ne samo to, sada se čini da se Iran postepeno pušta u ovaj savez. Imamo zvaničnu potvrdu te moguće činjenice u izjavi generala Patruševa, u Izraelu, posle sastanka sa američkim i izraelskim zvaničnicima: „Iran je uvek bio i ostao naš saveznik i partner.“
Imamo brojne znakove propasti anglocionističkog carstva, zajedno sa znakovima da se novi, paralelni, međunarodni, svetski poredak stvara pred našim očima i o tome se pisalo više puta. Zanimljivije bi bilo razmisliti šta znači kolaps Anglocionističkog carstva zaista znači?
Retko se piše o toj temi, a i kada se piše, obično se daju svakovrsna uverenja da se Carstvo zaista neće raspasti, da je previše moćno, suviše bogato i preveliko da bi propalo i da su političke krize u SAD-u trenutne, a Evropa će jednostavno rezultirati reaktivnom transformacijom carstva nakon što se reše konkretni problemi koji ga muče.
Međutim, stvarnost onoga što se događa pred našim očima je mnogo, mnogo dramatičnije i složenija od toga da samo tu i tamo popravimo nekoliko problema i nastavimo dalje.
Videli smo toliko mnogo drugih carstava u istoriji koja propadaju i koja prilično brzo zamenjuju druga, da ne možemo ni da zamislimo da je ono što se događa upravo sada mnogo dramatičniji fenomen: prelazak u postepenu irelevantnost čitave civilizacije!
Bitno je da napomenemo: zapadna civilizacija nema svoje korene ni u starom Rimu, ni još manje, u drevnoj Grčkoj. Realnost je da se zapadna civilizacija rodila iz srednjeg veka i posebno iz 11. veka, koji nije slučajno doživeo sledeći niz poteza Papstva:
1054: Rim se odvaja od ostatka hrišćanskog sveta u takozvanom Velikom raskolu
1075: Rim donosi takozvani Papin diktat
1095: Rim pokreće Prvi krstaški rat
Ova tri usko povezana događaja od presudnog su značaja za istoriju Zapada. Prvi korak koji je zapadu bio potreban bio je da se oslobodi uticaja i autoriteta ostatka hrišćanskog sveta.
Jednom kada su veze između Rima i hrišćanskog sveta prekinute, bilo je logično da Rim odluči da papa sada ima najekstremnije super-sile o kojima se nijedan drugi biskup pre toga nije usudio ni da razmišlja. Konačno, ova nova autonomija i želja za apsolutnom kontrolom nad našom planetom rezultirali su onim što bi se moglo nazvati „prvim evropskim imperijalističkim ratom“: Prvi krstaški rat.
Kraće rečeno: Franci iz 11. veka bili su pravi potomci moderne „zapadne“ Evrope, a 11. vek je obeležio prvi imperijalistički „strani rat“. Ime Franačkog Carstva se menjalo tokom vekova, ali ne i njegova priroda, suština ili namena. Danas su pravi naslednici Franaka Anglocionisti.
Tokom sledećih 900 godina ili više, mnoštvo različitih carstava zamenilo je frankovsko papinstvo, a većina evropskih zemalja imala je „trenutak slave“ sa kolonijama u inostranstvu i nekom vrstom ideologije koja je, po definiciji i aksiomatski, proglašena jedinom ispravnom, dok je ostatak planete živeo u necivilizovanim i generalno strašnim uslovima, koje su mogli ublažiti samo oni koji su oduvek verovali da su oni, njihova religija, kultura ili nacija imali neku mesijansku ulogu u istoriji: zapadnoevropljani.
Izgleda da je većina evropskih naroda bilo u pokušaju da postane carstvo i u imperijalističkim ratovima. Čak su se i moderne mini-države poput Holandije, Portugala ili Austrije nekada bile zastrašujuće carske sile. I svaki put kada je padalo jedno evropsko carstvo, uvek je dolazilo drugo.
Ali danas?
Šta mislite, ko bi mogao da stvori carstvo dovoljno snažno da ispuni prazninu propalog anglocionističkog carstva?
Kanonski odgovor je „Kina.“ Ali, da li je zaista?
Carstva ne mogu samo da trguju. Samo trgovina nije dovoljna da imperija ostane održiva. Carstvima je takođe potrebna vojna sila, i to ne bilo kakva vojna sila, već ona vrsta vojne sile koja otpor čini uzaludnim. Istina je da nijedna moderna zemlja nema ni blizu mogućnosti koje su potrebne da zamene SAD u ulozi svetskog hegemona: čak i objedinjavanjem ruske i kineske vojske se ne bi postigao taj rezultat, jer ove dve zemlje nemaju:
1) svetsku mrežu baza (kojih SAD imaju, između 700-1000, u zavisnosti od toga kako računate)
2) glavne strategije projektovanja sposobnosti snaga „air-lift“ i „sea-lift“
3) mreža takozvanih „saveznika“ (kolonijalnih marioneta) koja će pomoći u bilo kom razmeštanju vojne sile
Ali još je presudnije ovo: Kina i Rusija više nemaju želju da ponovo postanu carstvo. Ove dve zemlje su konačno shvatile večnu istinu, a to je da su carstva poput parazita koji se hrane telom koje im je domaćin.
Naravno, Kinezi i Rusi žele da njihove zemlje budu istinski slobodne, moćne i suverene, i razumeju da je to moguće samo ako imate vojsku koja može odvratiti napad, ali ni Kina ni Rusija nemaju interesa da nadgledaju planetu ili nameću neke promene režima drugim zemljama. Sve što stvarno žele je da budu bezbedni od SAD-a, to je to.
Ova nova stvarnost je naročito vidljiva na Bliskom Istoku gde su zemlje poput Sjedinjenih Država, Izraela ili Saudijske Arabije trenutno sposobne da rasporede vojsku sposobnu da izvrši masakre nad civilima ili unište infrastrukturu zemlje, ali koja se ne mogu efikasno iskoristiti protiv dveju stvarnih regionalnih sila sa modernom vojskom: Iranom i Turskom.
Ali najzapaženiji neuspeh bio je pokušaj SAD-a da pridobije Venecuelu natrag. Čitav „Boltonov plan“ za Venecuelu rezultirao je zaista sramotnim neuspehom: jedinstvena „super-sila“ na planeti ne može da nadvlada izuzetno oslabljenu zemlju, zemlju koja prolazi kroz veliku krizu. Činjenica je da sve veći broj srednjih „prosečnih“ zemalja sada postepeno dobija sredstva za otpor protiv napada SAD.
Dakle, ako nijedna zemlja ne može da zameni SAD kao svetskog hegemona, šta to znači?
To znači sledeće: 1000 godina evropskog imperijalizma se bliži kraju!
Ovog puta, ni Španija ni Velika Britanija niti Austrija neće zauzeti mesto SAD-a i pokušati da postanu svetski hegemon. U stvari, ne postoji nijedna evropska nacija koja ima čak i vojsku koja bi bila sposobna da preduzme vrste operacija „smirivanje kolonija“ koje su neophodna da bi vaše kolonije bile u odgovarajućem stanju očaja i terora.
Francuzi su poslednji put ratovali u Alžiru, Velika Britanija u Foklandu, Španija ne može čak ni da vrati Gibraltar, a Holandija nema pravu mornaricu o kojoj vredi govoriti.
Što se tiče centralnoevropskih zemalja, oni su previše zauzeti ulizivanjem trenutnoj imperiji da bi čak i pomislili da postanu carstvo (dobro, osim Poljske, koja naravno sanja o nekom poljskom carstvu između Baltičkog i Crnog mora; neka , oni su o tome sanjali vekovima, i o tome će još sanjati još vekovima koji dolaze …).
Sada uporedite evropske vojnike sa onom vrstom oružanih snaga koju možete pronaći u Latinskoj Americi ili Aziji? U većini anglo zemalja postoji takva nesmetana pretpostavka superiornosti da oni ne uspevaju da shvate da zemlje srednje i čak male veličine mogu stvoriti dovoljno spremne vojnike da onemoguće stvarnu američku invaziju ili, u najmanju ruku, bilo kakvu okupaciju.
Upečatljiva činjenica je da ako prihvatimo da je ratovanje nastavak politike drugim sredstvima, tada takođe moramo priznati da su, pod tom definicijom, američke oružane snage potpuno beskorisne jer ne mogu pomoći SAD-u u postizanju bilo kakvih značajnih političkih ciljeva.
Istina je da je u vojnom i ekonomskom pogledu „Zapad“ već izgubio.
Teoretski, mogli bismo zamisliti da će neki jaki vođa doći na vlast u SAD-u, srušiti Neokone kao što ih je Putin srušio u Rusiji i sprečiti brutalni i iznenadni kolaps imperije, ali to se neće dogoditi. Ako postoji jedna stvar koja se proteklih nekoliko decenija dokazala van sumnje je da je carski sistem u potpunosti nesposoban da se reformiše.
Pa šta će se verovatno desiti sledeće?
Jednostavno rečeno, Azija će zameniti Zapadni svet. Ali – šta je presudno – ovaj put neće imperija doći na mesto Anglocionista. Umesto toga, labava i neformalna koalicija uglavnom azijskih zemalja ponudiće alternativni ekonomski i civilizacijski model, koji će biti neizmerno atraktivan za ostatak planete.
Što se tiče Carstva, ono će se veoma efikasno rastaviti i polako će izbledeti. Amerikanci će prvi put u svojoj istoriji, morati da se ponašaju kao civilizovani ljudi, što znači da će njihov tradicionalni „model razvoja“ morati da bude zamenjen jednim u kojem će ovi američki Amerikanci i Evropljani morati da rade kao i svi drugi kako bi akumulisali bogatstvo.
Ovaj sistem će apsolutno zastrašiti trenutne, imperijalne, vladajuće elite, ali kladimo se da će ga pozdraviti većina ljudi, posebno kada ovaj „novi“ (za njih) model donese više mira i prosperiteta od prethodnog!
Zaista, ako Neokoni ne podignu čitavu planetu u vazduh. nuklearnim holokaustu, SAD i Evropa će preživeti, ali tek nakon bolnog prelaznog perioda koji može trajati deceniju ili više.
Jedan od faktora koji će neizmerno komplikovati tranziciju od carstva do „obične“ zemlje biće dubok uticaj koji je 1000 godina imperijalizma imao na zapadne kulture, posebno u potpuno megalomanskim Sjedinjenim Državama.
Konačno, trenutna prilično gadna reakcija na multikulturalizam koji su nametnule zapadne vladajuće elite nije ništa manje patološka od ovog korozivnog multikulturalizma. Govorimo o novim teorijama o „reviziji“ Drugog svetskog rata i pronalaženju inspiracije u stvarima Trećeg Rajha, uključujući i oživljavanje rasističkih teorija.
Ovo je posebno smešno kada dolazi od ljudi koji pokušavaju da se predstave hrišćanima, ali koji umesto molitve sa usnama samo izgovaraju gluposti.
Ova opozicija ostaće jaka sve dok ostane dobro finansirana. Ali čim se trenutna megalomanija („Mi smo bela rasa! Sagradili smo Atinu i Rim! Mi smo Evropa !!!“) završi, ljudi će se na kraju vratiti u realnost i shvatiti da nijedan spoljašnji faktor nije odgovoran za trenutni slom Zapada. Tužna istina je da je Zapad sve to učinio sam sebi (uglavnom zbog arogancije i ponosa!), A trenutni talas imigranata nije ništa drugo do 1000 godina zaista loše karme koja se vraća tamo odakle je krenula.
Svi ljudi na Zapadu sada žive sa posledicama hiljade godina neobuzdanog imperijalizma. Biće teško, veoma teško promeniti njihove poglede, ali pošto je to takođe jedina održiva opcija, desiće se, pre ili kasnije.
Ali ipak – ima nade. Ako Neokoni ne podignu planetu u vazduh i ako čovečanstvu ostane dovoljno vremena da prouči svoju istoriju i da shvati gde je krenulo po zlu, onda možda, samo možda, ima nade.
Mislim da se svi možemo utešiti činjenicom da bez obzira koliko ružna, glupa i zla bila anglocionistička imperija, nijedno drugo carstvo nikada neće doći da je zameni.
Drugim rečima, ukoliko preživimo trenutnu imperiju barem se možemo veseliti planeti bez drugih imperija, planeti sa samo suverenim zemljama.
Tvrdim da je to budućnost za koju se treba boriti.
Webtribune.rs
