Tramp je povukao okidač, ali umesto “beng!,“ ono što je svet čuo bio je samo stidljivi “klik.“ S obzirom da govorimo o igranju najopasnije igre potencijalno nuklearnog ruleta, “klik“ je zaista dobra vest. Ali, da upotrebim reči Niki Hejli, američki “pištolj“ je još uvek “napunjen i spreman.“
Postoji nekoliko verzija o tome šta se zaista dogodilo, ali ja mislim da je najverovatnije objašnjenje za taj “klik“ bila kombinacija dva događaja:
- SAD su se zaista potrudile da izbegnu čak i utisak da napadaju ruske ili iranske snage u Siriji. Sa ovakvim pravilima angažovanja, listu meta i putanju leta američkih raketa, sirijska vazdušna odbrana lako je mogla predvideti.
- Sirijska vazdušna odbrana, sada integrisana sa ruskim C4ISR mrežama i verovatno unapređena, pokazala se daleko boljom nego što je većina ljudi očekivala.
Iskreno, ne znam kome bi u SAD trebalo pripisati zasluge za to da radi ispravnu stvar, ali ta osoba zaslužuje našu kolektivnu zahvalnost. Glasine kažu da je Matis bio taj čovek, drugi ukazuju na Danforda, a neki čak i na samog Trampa (u to sumnjam).
[adsenseyu1]
Opet, ne znam ko je to uradio, ali ova akcija zaslužuje ovacije. Činjenica da je ovaj (predvidivo) loš performans tada prikriven glupim izjavama o “savršenom udaru“ i da su “sve rakete pogodile svoje mete“ je zapravo standardna operativna procedura, osnovna izvedba da sačuvaju obraz i pokušaj da umire krvoločne neokonzervativce.
Najvažnija lekcija iz ovog najnovijeg razvoja jeste to da još uvek ima nekih ljudi na ključnim pozicijama u SAD koji rade ono što je potrebno da se izbegne katastrofalna eskalacija u Siriji. Sada je pitanje koliko dugo ove “zdravorazumske snage“ mogu nastaviti da se odupiru ?
Nepotrebno je reći da su izraelski lobi i neokonzervativci apsolutno besni. I samo da se doda so na ranu, Rusi sada kažu da će snabdeti Siriju sa baterijama S-300 (koje bi mogle pratiti izraelske avione praktično od njihovog poletanja). Tvrdio bih da su Izraelci to sami sebi učinili sa svojim raketnim udarima u najgore moguće vreme, ali činjenica da su to sami uradili ne čini to manje bolnim za Izraelce.
Ali najveći problem je što ovaj ishod, iako sam po sebi vrlo pozitivan, zaista ne rešava ništa. Ključna nerešena pitanja su:
- Da li iko, naročito Savet bezbednosti UN-a i/ili Rusija stavlja “veto“ na akcije AngloCionističke hegemonije bilo gde na planeti? Zvanični američki stav je kategorišno “ne!“. Međutim, ishod u Siriji snažno ukazuje na “da.“
- Da li su SAD spremne da se slože činjenicom da Hegemonija nije uspela da sruši sirijsku vladu i da su Sirijci osvojili rat? Zvanični američki stav se po pitanju toga menjao mnogo puta, ali ja bih rekao da je kamp “ne“ mnogo jači od kampa “da.“ Trenutna američka pozicija u Siriji snažno ukazuje na to da SAD još uvek nisu spremne da “proglase pobedu i odu.“
- Da li su hemijski (pseudo) napadi pod lažnom zastavom na Skripalje i u Dumi bili dovoljni da se post-Bregzit EU ponovo podredi anglosferi i da li su AngloCionisti bili uspešni u stvaranju ujedinjenog fronta za “krstaški rat protiv Rusije“? Većina vlada EU je voljna da podrži bilo kakvu glupost ili kršenje međunarodnog prava pod izgovorom “solidarnosti,“ ali još uvek ima poprilično pukotina u ovom jedinstvu.
U ovom trenutku je situacija izuzetno nestabilna i ima previše potencijalnih varijabli koje mogu utvrditi naredna dešavanja kako bi predviđanje bilo bolje od pukih nagađanja. Jedino što je sigurno jeste to da je ovo suočavanje između AngloCionističe hegemonije i Rusije daleko od gotovog, kako u Siriji, tako i u drugim krajevima (Ukrajini).
[adsenseyu4]
U suštini, čitava naša planeta mora da odluči između dva međusobno isključiva svetska poretka.
Upravo sada je “kolektivni Zapad“ angažovan u istinski titanskim naporima da sačuva Hegemoniju, ali sve toliko jasno i očigledno, i zbog toga vidimo neku glupavu glumu od ljudi poput Trampa, Mejove i Makrona. U tom kontekstu, rat u Siriji je prvenstveno rat oko prava SAD-a da učine šta god žele bez bez obzira na međunarodno pravo, činjenice, logiku ili čak zdrav razum. Poruka Niki Hejli svetu je prelepo jednostavna, dosledna i otvorena: “mi smo Hegemonija, i smo iznad svega i svih, iznad vas i iznad vaših zakona i principa. Mi smo čak i iznad činjenica ili logike. Poklonite se i obožavajte nas!“.
Problem AngloCionista je da, iako se većina zapadnih lidera složila sa tim uslovima (to je ono što danas znači “solidarnost“), ostatak planete tiho ali aktivno traži načine da istraži druge opcije, pa čak i neke relativno slabe i/ili male zemlje (Bolivija, na primer) su još uvek voljne da otvoreno odbacuju ovu AngloCionističku diktaturu. Što se tiče Rusije i Kine, one već de fakto stvaraju novi, alternativni, multipolarni svetski poredak gde će anglosfera biti ograničena na to da budu samo “jedni od mnogih,“ a ne planetarna master rasa što njihovi lideri zamišljaju da jesu.
Interesantno je da je glavna taktika koju je “kolektivni Zapad“ izabrao da odgovori na ove izazove bila to da u suštini uđu u duboko poricanje i brinu o percepcijama mnogo više nego o činjenicama na terenu. Otuda “savršen udar.“ Kalr Rov je to najbolje rekao: “Mi smo imperija sada, i kada delujemo, mi stvaramo sopstvenu realnost. I dok vi proučavate tu realnost – razumno, kao što hoćete – mi ćemo delovati ponovo, stvarajući druge nove realnosti, koje takođe možete proučavati, i tako će se stvari odvijati. Mi smo istorijski akteri… a vi, svi vi, ćete samo proučavati ono što mi radimo.“
Tokom 1990-ih godina je postojao popularan, ali nepoznatog porekla, citat koji kaže: “Niste pobedili dok CNN ne kaže da ste pobedili.“ Danas smo svedoci nečega sličnog, ali obrnuto: niste izgubili dok CNN ne kaže da ste izgubili. Imao sam jeziv deža vi osećaj kada je Tramp na tviteru napisao “misija izvršena,“ ponavljajući iste reći koje je Džord Buš izgovorio o svom nosaču aviona neposredno pre nego što je pao u Iraku (mogu da zamislim kako su se ljudi u CENTCOM-u, koji su navodno uznemireni, zgrčili kada su čuli ovo!).
Nadam se da je Marks bio u pravu kada je rekao da se “Istorija ponavlja, prvo kao tragedija, zatim kao farsa.“ Napaćeni Bliski istok je sigurno prošao kroz dovoljno tragedija, ali se ja plašim da je ono čemu smo upravo svedočili sa najnovijim američkim udarom na Siriju bila farsa, a da bi stvarna tragedija mogla još uvek biti u izradi.
Neokonzervativci se ugrubo mogu razdvojiti na dva tipa: prvo, oni dovoljno glupi da veruju da su najnoviji udari zaista bili veličanstveni uspeh, i oni koji su dovoljno pametni da shvate da je to bio patetični neuspeh. Prvi tim će biti ohrabren osećajem totalne nekažnjivosti (i SAD se, zapravo, i jesu izvukle sa ovim teškim kršenjem svih normi civilizovanog ponašanja i međunarodnog prava), dok će drugi tip nastaviti da zahteva mnogo snažniji napad. Iskombinujte ova dva tipa i imate savršen recept za veoma opasnu situaciju.
A sada su tu zaista loše vesti: američke kopnene snage (vojska) su prilično beskorisne, dok su ameička mornarica i vazduhoplovstvo u velikoj, velikoj nevolji: površinska flota američke mornarice je sada kvazi zastarela zbog ruske rakete Kinžal, dok američko vazduhoplovstvo izgleda da ne može da radi u okruženju sa modernim ruskim raketama vazduh-vazduh.
Izgleda da niko od njih ne može da uradi ništa drugo nego da troši ogromnu količinu novca i ubija mnogo ljudi, uglavnom civila. Kao i njihovi izraelski i saudijski saveznici, američke oružane snage jednostavno nisu u stanju da srede bilo kog značajnog neprijatelja koji je sposoban da se brani.
Postoji samo jedan segment američkih oružanih snaga koji je i dalje u potpunosti sposoban da izvrši svoju misiju: američka nuklearna trijada. Otuda svi pokušaji planera i stratega američkih snaga da pronađu doktrinu ne samo za upotrebu nuklearnih snaga kao sredstvo odvraćanja, već i da ih ponovo konceptualizuju kao sposobnost ratovanja (raketna odbrana, mikro-nuklearke, itd.).
Razmislite ovako: jedino kredibilno sredstvo agresije koje je Imperiji preostalo je nuklearno oružje. Mnogi (većina?) ljudi ne shvata to (još uvek), ali sa svakim neuspelim konvencionalnim napadom, ovu stvarnost će biti sve teže i teže sakriti.
Da li će ljudi koji su ovaj put uspeli da osujete planove neokonzervativaca za pravi, težak udar na Siriju, a možda i na rusku radnu grupu u Siriji, uspeti i sledeći put? Ne znam. Ali ne mogu ignorisati činjenicu da smo sa svakim “klikom“ jedan korak bliže jednom velikom “beng.“ I to mi govori da je jedino pravo rešenje ove izuzetno opasne situacije pronaći način da se skloni prst koji priska okidač, ili još bolje, skloniti pištolj od onoga koji nam svima preti.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
