Trenutno živimo u najopasnijim danima u ljudskoj istoriji. Rizikujemo nuklearni Armagedon. Prva stvar koju treba shvatiti jeste da to da, ovo nema veze sa Sirijom ili hemijskim oružjem, ne u Solsberiju, ne u Dumi.
Takva glupost je jednostavno “plitkoumna priča“ za metalno defektne, politički zaslepljene ili na neki drugi način zaluđene ideološke dronove, od Mejna do Tonkiškog zaliva, do NATO Gladio bombardovanja železničke stanice u Bolonji, do najboljeg i najvećeg od svih – 9/11, naravno – koji će jednostavno poverovati u bilo šta što im “njihova“ strana kaže.
Da li iko ozbiljno veruje da bi Tramp, Mejova, Makron ili Netanjahu bili voljni da rizikuju apokaliptični termonuklearni rat koji bi mogao pobiti nekoliko stotina miliona ljudi za samo par sati zbog toga što je Asad upotrebio hemijsko oružje na desetinama, stotinama ili čak hiljadama nevinih sirijskih civila (pod pretpostavkom da je ta optužba osnovana)? Od kada se AngloCionisti brinu za Arape?! Ovo apsolutno nema nikakvog smisla!
Za one koji bi rekli da je priča o pogibiji “nekoliko stotina miliona ljudi“ hiperbola, preporučujem da pogledaju prošle zapadne planove da “reše ruski problem,“ uključujući:
- Plan “Totality“ (1945): 20 sovjetskih gradova je obeleženo za uništenje pri prvom napadu: Moskva, Gorki, Kujbišev, Sverdlovsk, Novosibirsko, Omsk, Saratov, Kazan, Lenjingrad, Baku, Taškent, Čeljabinsk, Nižnji Tagil, Magnitogorsk, Molotov, Tbilisi, Staljinsk, Grozni, Irkutsk i Jaroslavlj.
- Operacija “Unthinkable“ (1945) podrazumevala je iznenadni napad od strane 47 britanskih i američkih divizija u oblasti Drezdena usred sovjetskih redova. To je predstavljalu gotovo polovinu od oko 100 divizija (oko 2,5 miliona ljudi) koje su u to vreme bile dostupne britanskim, američkim i kanadskim štabovima. (…) Većinu bilo kakakvih ofanzivnih operacija bi sprovodile američke i britanske snage, kao i poljske snage i do 100.000 nemačkih Vermaht vojnika.
- Operacija “Dropshot“ (1949): uključivala je misije u kojima bi 300 nuklearnih bombi i 29.000 visoko eksplozivnih bombi bilo bačeno na 200 meta u 100 gradova s ciljem uništavanja 85% industrijskog potencijala Sovjetskog Saveza jednim udarcem. Između 75 i 100 od 300 nuklearnih bombi je bilo usmereno na uništavanje sovjetskih borbenih aviona na terenu.
Inače, ja ne sugerišem da bi AngloCionisti u ovom trenutku želeli da namerno započnu termonuklearni rat sa Rusijom. Ono što ja govorim jeste to da posotoji vrlo jednostavna i osnovna asimetrija između ruskih i AngloCionističkih snaga na Bliskom istoku, što bi moglo dovesti do takvog ishoda bez obzira na originalne namere. Evo kako:
Kako rizikujemo nuklearni Armagedon?
Prvi korak: AngloCionisti udaraju Siriju dovoljno snažno da primoraju Ruse na odmazdu.
Drugi korak: sada besni zbog ruskog odgovora, AngloCionisti se svete ruskim snagama u Siriji.
U ovom trenutku, ključno je zapamtiti to da iako Rusi imaju bolju opremu i deleko bolje vojnike od svojih “zapadnih“ protivnika, CENTCOM+NATO+Izrael+KSA imaju ogromnu numeričku prednost.
Nije važno koliko je efektivna ruska vazdušna odbrana ili vazdušna superiornost vazduhoplovnih snaga, kada to jednostavno može biti nadvladano brojevima. Sve što Imperija treba da uradi je da prvo ispali veliki broj glupih starih Tomahavk krstarećih raketa, neka Rusi koriste svoje zalihe raketa vazdušne odbrane, a zatim da to isprate sa svojim naprednijim oružjem.
Istina je da, ako bi Imperija želela, mogla bi čak uspostaviti zonu zabrane letenja nad Sirijom i potpuno izbrisati rusku radnu grupu. Naravno, bilo bi gubitaka na obe strane, Rusi bi se borili herojski, ali bi izgubili. Osim, naravno, ako bi dobili pomoć od Domovine, naročito u vidu napada krstarećim raketama od Crnomorske flote, Kaspijske flotile, aviona stacioniranog na jugu Rusije (Krim) ili čak u Iranu. Rusija takođe napada kopnenim i vodenim raketama. Dakle, Rusija ima sposobnost da napadne brojne profitabilne (i manje ili više besmpomoćnim) SAD i “koalicione“ mete širom Bliskog istoka. Ali koje bi bile posledice toga?
Treći korak: Ruski udari na mete CENTCOM-a bi primorali Imperiju da uzvrati udarac i napadne brodove ruske mornarice i, još gore, vojne instalacije u Rusiji.
Četvrti korak: Napadi SAD/NATO-a na ruskoj teritoriji bi neizbežno izazvali ruski odgovor na same SAD.
Taj odgovor bi u početku bio konvencionalan, ali kako bi se gubici na obe strane povećavali, upotreba nuklearnog oružja bi bila gotovo neizbežna.
Da, u teoriji, u bilo koje vreme tokom ovog eskalacionog ciklusa, obe strane bi se mogle odlučiti za deeskalaciju. U teoriji. Ali u stvarnom svetu, ne vidim da se to dešava, niti sam ikada video neki model koji bi ubedljivo objasnio kako bi se takva deeskalacija mogla desiti (pogotovo sa izuzetno niskim kvalitetom pojedinaca koji komanduju u SAD – ovde mislim na Trampa ili Boltona – i svim njihovim “mi smo najbolji i najveći“ pseudo-patriotskim besmislicama).
Ne predviđam da će se to zapravo dogoditi, ali kažem da je to rizik koji je AngloCionistička imperija spremna da preduzme kao bi postigla… šta tačno? Šta je vredno preduzimanja takvog rizika?
Mislim da je ministar odbrane Velike Britanije to najbolje rekao: AngloCionisti žele da Rusija “ode i začepi.“
Zašto rizikujemo nuklearni Armagedon
“Odlazi i umukni“ je bio san svih zapadnih lidera. Samo pomislite na to koliko je frustrirajuće to bilo za civilizaciju koja je uspostavila kolonije širom sveta, uključujući i na najudaljenijim delovima naše planete, kako bi imala ovu neosvojivu naciju u susedstvu, koja ne samo da odbija da se pokori, već bi ih i redovno porazila na bojnom polju čak i kada svi oni udruže svoje snage predvođeni “najboljim i najpametnijim“ liderima.
Samo zamislite kako bi civilizacija koja je centralizovana, i vode je, bankari, poludela kada shvati da je ogromno bogatstvo bukvalno “odmah pored“ ali oni koji žive na toj zemlji, zbog nekog nedokučivog razloga, odbijaju da ih puste da eksploatišu! Samo postojanje “ruske Rusije“ predstavlja napad na stvarne (za razliku od zvaničnih) zapadne vrednosti i to jednostavno nije nešto što su lideri Imperije spremni da tolerišu. Stoga je tu Sirija, zato je tu Ukrajina, zato su tu sve glupe optužbe za “novičok“ napade. To su sve izrazi iste politike.
- Predstaviti Rusiju kao neku vrstu Mordora i napraviti još jednu “veliku koaliciju“ protiv nje
- Prisiliti Rusiju da se potčini AngloCionističkoj hegemoniji
- Poraziti Rusiju politički, ekonomski ili vojno
To su ciljevi zbog kojih vredi rizikovati sve, posebno kada se vaša vlastita Imperija ruši i vreme nije na vašoj strani. Ono čemu svedočimo bar još od 2015. godine je još jedan zapadni krstaški rat protiv Rusije, vrsta svetog rata koji se vodi u ime svega što Zapad smatra svetim (novac, moć, hegemonistička svetska dominacija, sekularizam, itd.) protiv svega što mrzi (suverenitet, nezvisnost, duhovnost, tradicije).
Jednostavna istina je sledeća: da nije bilo ruskih vojnih sposobnosti, Zapad bi davno Rusiju obrisao “sa mape“ i zamenio je nečim poput brojnih “mini Poljski“ kojima rukovodi liberalna elita poput one koja je trenutno zadužena za EU. Očajnički vrisak “odlazi i umukni“ je samo izraz da je ovaj “zapadni san“ frustriran snagom ruskih oružanih snaga i jedinstvom ruskog naroda iza njihovog trenutnog lidera. Ali čak i frustrirajuće postojanje Rusije nije dovoljan razlog da se sve rizikuje; tu je mnogo više u pitanju.
Rusija je vrh mnogo većeg ledenog brega
Zbog geografskih, istorijskih, kulturnih, verskih i vojnih faktora, Rusija je danas objektivni lider svetskog otpora Imperiji, barem u moralnom, psihološkom i političkom smislu. Ali to uopšte ne znači da je ona “antiamerička.
“Jedna stvar, Rusija apsolutno ne vodi niti kontroliše svetski otpor Imperiji. Zapravo, za površnu analizu, Rusija često izgleda kao da je prilično sama u svom stavu (kao što se pokazalo u nedavnom kineskom ponašanju u Savetu bezbednosti UN-a).
Istina je da druge zemlje koje žele da okončaju AngloCionističku hegemoniju nemaju apsolutno nikakav podstrek da se pridruže Rusiji i izlože se gnevu Hegemona, pogotovo ne kada Rusija izgleda više nego voljna da podnese veliku mržnju Imperije. Osim toga, kao i sve velike i moćne zemlje, Rusija nema pravih prijatelja i većina zemalja je više nego srećna da zatraži od Rusije da reše njihove probleme (kao što se pokazuje stalnim tokom optužbi da Rusija nije učinila dovoljno u ovom ili onom delu planete).
Pa ipak, sve ove zemlje nisu baš u stanju da pokažu solidarnost sa Rusijom kada joj je to potrebno. Dakle, kada kažem da Rusija vodi otpor, ne sugerišem da to čiti tako kao što SAD vodi NATO ili neku “koaliciju.“ Rusija se jednostavno vodi činjenicom da ona ne “odlazi“ i neće “umuknuti.“
Rusija je jedina zemlja na planeti, uz mogući izuzetak Irana, koja se otvoreno i bez pardona usuđuje da osudi licemerje Imperije, i koja je spremna da svoje reči podrži vojnom snagom ako je to potrebno. DSeverna Koreja je jedinstven i zaseban slučaj.
Što se tiče raznih bolivarskih zemalja i pokreta u Latinskoj Americi, njih trenutno obara Imperija. U teoriji, muslimanski svet definitivno ima potencijal da igra veću ulogu u otporu Imperiji, ali je vehabijski virus, koji su u muslimanski svet uneli SAD-KSA-Izrael, bar do sada, sprečavao pojavu uspešnog i istinski islamskog modela, osim jedne Islamske Republike Iran.
Pa ipak…
Imperija je u procesu gubitka čitavog Bliskog istoka. Ne toliko zbog neke briljantne i makijavelističke ruske i iranske politike, već više zbog svoje arogantne, glupe i samoporažavajuće politike. Rušenje Sadama Huseina će verovatno ostati zapamćeno u istoriji kao jedna od najglupljih političkih odluka ikada (Bolton je takođe stajao iza nje).
To je bila potpuno samouništavajuća katastrofa. Kao i jednako katastrofalna invazija na Avganistan. Još jedna samouništavajuća katastrofa za AngloCioniste je bila njihova podrška državnom udaru koje su EU/SAD vodile u Ukrajini, što nije rezultiralno samo štetom koju će Evropljani morati da plaćaju decenijama, već je i obavilo neverovatan posao udruživši ruski narod iza njihovih lidera i smanjivši prozapadna osećanja u ruskom javnom mnjenju na nekih 2-5 procenata. “Dobijanje“ Ukrajine sigurno ne bi bilo vredno “gubljenja“ Rusije.
Zatim je tu Kina koju su SAD teško zloupotrebljavale još od takozvane Treće krize u Tajvanskom moreuzu 1996. godine, kada je Klinton vojno zapretio Kini, i sa kojom je Tramp sada pokrenuo trgovnski rat.
Nasuprot tome, sva stvarna “akcija“ je sada usredsređena na OBOR projekat u kom Kina i Rusija igraju glavnu ulogu i u kom Anglosfera neće igrati nikakvu ulogu. Dodajte petro-juan u tu jednačinu i imate pojavu novog Evroazijskog modela koji preti da čitavu Imperiju načini jednostavno irelevantnom.
A onda je tu Turska (druga najmoćnija država članica NATO-a). I Pakistan. Ili Avganistan. Ili Irak. Ili Jemen. Gde god se Imperija u potpunosti povlači, za sobom ostavlja samo haos.
Istina je da Rusija nikada ne bi bila verodostojna pretnja AngloCionističkoj hegemoniji da nije bilo nebrojeno samouništavajućih katastrofa koje je Imperija apsorbovala iz godine u godinu.
U stvarnosti, Rusija uopšte nije pretnja nikome. Čak ni Kina ne bi bila pretnja Imperiji da ona nije bila toliko arogantna, toliko preterana, neumesna, nepromišljena i nekompetentna u svojim akcijama.
Dozvolite da vam dam jedan jednostavan, ali pravi, primer: ne samo da SAD nemaju ništa što bar podseća na konzistentnu spoljnu politiku, oni nemaju čak ni Ministarstvo spoljnih poslova.
Stejt department se ne bavi diplomatijom jednostavno zato što američki lideri ne veruju u diplomatiju kao koncept. Sve što Stejt department radi su pretnje, sankcije, ultimatume, daju bodove (o ljudskim pravima i slično, o svemu!) i objašnjavaju javnosti zašto su SAD skoro konstantno u ratu sa nekim. To nije “diplomatija,“ a oni poput Niki Hejli nisu diplomate.
Zapravo, SAD ne koriste ni međunarodno pravo, pa samim tim i Niki Hejli otvoreno govori na sastanku Saveta bezbednosti UN-a da su SAD voljne da ignorišu odluke Saveta bezbednosti UN-a i da deluju u potpunom kršenju Povelje UN-a. Jednostavno rečeno: siledžije nemaju potrebu za bilo kakvom diplomatijom. Oni ne razumeju koncept.
Kao i njihovi Izraelski mentori, Amerikanci su sebe uverilli da se što im je potrebno za uspeh na međunarodnoj sceni jeste da ili zaprete upotrebom sile ili da zapravo upotrebe silu. Što deluje sjajno (ili bar tako izgleda) u Gazi ili Grenadi, ali kada se bavite Kinom, Rusijom ili Iranom, ovaj monomanijakalni pristup brzo pokazuje svoja ograničenja, pogotovo kada su vaše snage zaista ograničene na ispaljivanje raketa izdaleka ili ubijanje civila (ni SAD, ni Izrael, a ni KSA (Saudijska Arabija), nemaju verodostojnu sposobnost da izađu na teren, pa se zato oslanjaju na svoje posrednike).
Od Dume do Donjecka?
Još uvek postoji šansa da će AngloCionisti odlučiti da napadnu Siriju simbolično, kao što su učinili prošle godine nakon prethodnog hemijskog napada pod lažnom zastavam u Kan Šeikunu. Ako se to ipak desi, ne bi trebalo prerano proslavljati jer će to biti samo mala promena kursa, anti ruski krstaški rat 21. veka će se nastaiti, najverovatnije u vidu napada Ukrajinskih snaga na Donbas.
Brzi podsednik: svrha takvog napada neće biti da ponovo osvoje a zatim etnički očiste Donbas, već da prisile Rusku Federaciju da spreči takav ishod tako što će otvoreno intervenisati.
Takva ruska intervencija će, naravno, brzo zaustaviti rat i poraziti ukrajinske snage, ali će u tom trenutku tenzije u Evropi biti prevelike, što znači da će NATO (konačno!) pronaći delimično kredibilnu misiju za sebe, Nemci će morati da odustanu od Severnog toka 2, Poljska i baltičke zemlje će zarađivati tako što će postati istočnoevropska verzija Okinave, a Anglo sile (SAD/UK) će ponovo čvrsto uspostaviti kontrolu nad EU, bez obzira na Bregzit.
Štaviše, Rusija će postati meta totalnog ekonomskog rata, uključujući energetsku blokadu (SAD će biti više nego srećne da Evropljanima nametnu svoj preskupi gas), isključenje iz SWIFT-a, zaplenu ruskih sredstava, zabrana ruskih finansijskih operacija u EU, itd.
To bi moglo biti rizično, naravno, posebno sa tekućim trgovinskim ratom sa Kinom, ali to su samo opcije. Ono što je sigurno jeste to da sve dok je Putin, ili neko poput njega, na vlasti u Rusiji, Kongres će nastaviti da nameće sankcije za sankcijama Rusiji.
Zapravo, tokom većeg dela svoje istorije, čak i pre Revolucije, Rusija je bila pod jedim tipom zapadnih sankcija. Tu ne postoji apsolutno ništa novo i, kao što je već poznato, najbolji predznak budućeg ponašanja je prošlo ponašanje, naročito sa manijakalnim režimima i liderima.
Pored toga, kao što sam već rekao u prošlosti, i za razliku od trenutnog sukoba u Siriji, rat u Ukrajini je veoma sigurna opklada za Imperiju. Prvo, kada je cilj poraz “vaše“ strane, gotovo bilo koja vojna avantura je prilično sigurna.
Drugo, kada Rusi budu u Novorusiji, oni će je “posedovati,“ što znači da će morati da snose ogroman finansijski teret za obnovu.
Treće, takvo rusko prisustvo bi konsolidovalo, pa čak i podstaklo ukrajinske nacionaliste koji će, inače, imati zlatnu priliku da okrive Ruse za sve pogrešno što su uradili u protekle 4 godine.
Četvrto, u svakoj takvoj operaciji će mnogo najgorih i najbrutalnijih ukrajinskih vojnika poginuti i to će ukloniti potencijalni problem sa ljudi poput Porošenka sa kojima SAD više vole da sarađuju.
Na kraju, kao što sam rekao, to će NATO-u dati svetu misiju da “brani Evropu od revanšističke ruske države,“ čime se ruše sve evropske nade čak i za skroman stepen nezavisnosti od Anglosfere.
A najgori slučaj? Najgori slučaj bi bio da snage Novorusije ne mogu da zaustave ukrajinski napad bez otvorene ruske intervencije. Ali čak i ako se to desi, pa čak i ako snage Novorusije pokrenu neku vrstu kontra-ofanzive za oslobođenje Marijupolja ili Slavjanskog, to su irelevantni gubici sa stanovišta Imperije koja Ruse i Ukrajince vidi kao topovsko meso.
Baš kao što Imperija želi da se Arapi i muslimani međusobno poubijaju u ime Izraela na Bliskom istoku, tako Imperija ne želi ništa drugo nego da se Ukrajinci i Rusi međusobno poubijaju u što većem broju i što je to duže moguće.
Zaključak: nazad u Siriju
Ništa od gore navedenog ne bi trebalo da nas odvuče od onoga što je daleko veća opasnost sa kojom se trenutno svi suočavamo – rizici američko-ruskog rata u Siriji.
Zapravo, ova realnost izgleda da polako počinje da se pojavljuje čak i u najglupljim plaćenim medijima koji sada brinu o efektu prelivanja. Ne, ne u Evropi ili SAD, već u Izraelu, naravno. Ipak, činjenica da postoje ljudi koji shvataju da Izrael možda neće preživeti sukob supersila na svom pragu je dobra stvar.
Ovde se više ne radi o dobrim momcima protiv loših momaka. Ovde se radi o zdravom razumu protiv ludog. Mislim da sasvim sigurno Trampa, Boltona, Hejlijevu i ostatak možemo staviti u “trajno deluzioni“ kamp. Ali šta je sa vrhovnim američkim generalima?
Pitao sam dva dobro informisana prijatelja, i obojica su mi rekli da verovatno niko iznad čina pukovnika nema dovoljno hrabrosti da se suprotstavi neokonzervativnom ludilu, čak i ako to znači Treći svetski rat.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
