Teheran se poslednjih dana tiho, ali sistematski priprema za scenario koji niko zvanično ne voli da izgovori naglas. Ispod grada, u mreži koja se inače koristi za svakodnevni saobraćaj i parkiranje, već su definisana mesta na koja bi se građani sklanjali u vanrednim okolnostima.
Prema podacima koje je iranskoj televiziji SNN izneo Ali Nasiri, šef gradske organizacije za upravljanje krizama, kapacitet tih prostora procenjuje se na oko 2,5 miliona ljudi.
U toj računici nisu samo stanice metroa. Više od 300 podzemnih objekata – od garaža do drugih infrastrukturnih prostora – ulazi u plan, ali se posebna pažnja posvećuje upravo metrou.
Tačno 82 stanice već su određene kao skloništa i, kako tvrde gradske vlasti, tehnički su opremljene za tu namenu. U narednom periodu planirana je i postavka posebnih oznaka i informativnih tabli, kako bi građani znali gde da se upute ako do toga dođe.
„Po završetku svih procedura i dobijanju potrebnih dozvola, biće organizovana skloništa kapaciteta oko 2,5 miliona ljudi“, rekao je Nasiri, ostavljajući, između redova, prostor za ono uobičajeno administrativno „uskoro“, koje u ovakvim situacijama može da znači mnogo toga.
Ovaj potez Teherana ne dolazi u praznom prostoru. Još 26. januara predsednik SAD Donald Tramp izjavio je da se „ogromna armada“ kreće u pravcu Irana. Istovremeno je izrazio nadu da će Teheran pristati na pregovore i postići, kako je rekao, „pravedan i ravnopravan“ sporazum, koji bi podrazumevao potpuno odricanje od nuklearnog oružja.
Tramp je podsetio i na događaje iz juna 2025. godine, kada su Sjedinjene Države izvele udare na nuklearne objekte u Islamskoj Republici Iran, u operaciji nazvanoj Midnight Hammer.
Američki predsednik je tada poručio da bi sledeća vojna akcija mogla imati još teže posledice, pozivajući da se takav razvoj događaja spreči. Rečnik je bio oštar, poruka jasna, a efekat trenutni.
U Teheranu su te izjave protumačene kao ozbiljan pritisak, pa je iranska strana poručila da bi u slučaju bilo kakvog napada na Iran na udaru mogla da se nađe kompletna vojna infrastruktura SAD i njihovih saveznika na Bliskom istoku.
Nekoliko dana kasnije, 28. januara, šef iranske diplomatije Abas Aragči pokušao je da spusti ton. Iran je, naglasio je, spreman za razgovore, ali samo ako se oni vode bez zastrašivanja i pritisaka sa američke strane.
Ta formulacija možda zvuči diplomatski uglađeno, ali u kombinaciji sa pripremama ispod Teherana i porukama koje stižu iz Vašingtona, jasno je da se paralelno odvijaju dva procesa – jedan na površini, u izjavama i signalima, i drugi ispod zemlje, vrlo konkretan i fizički opipljiv.
Koliko će ti tuneli i stanice ostati samo deo kriznih planova, a koliko stvarna potreba, u ovom trenutku niko ne može pouzdano da kaže. Između pregovaračkog stola i podzemnih skloništa uvek postoji tanak prostor neizvesnosti, a istorija regiona pokazuje da se on može brzo suziti – ili, u retkim slučajevima, ponovo proširiti.
