Još jednom se nalazimo u kriznoj situaciji, gde čitav svet odjednom zadržava dah i jedva čekamo da vidimo da li će se ovaj crni oblak koji lebdi nad nama proliti u oluju nuklearnog rata ili će nas bezazleno proći.
Čini se da većina u svetu ima utisak da je ta destruktivna sudbina u rukama jedne osobe. Sasvim je normalno da, u takvim kriznim vremenima, pokušavamo da analiziramo i predviđamo misli i motive samo te jedne osobe. Atentat na generala Kasem Solejmanija, istinskog heroja svojih sunarodnika i nesumnjivo ključne ličnosti u borbi protiv terorizma u jugozapadnoj Aziji, bio je strašan zločin, grozna provokacija. Trebalo je da izazove apoplektički žar, trebalo je da natera nas koji želimo mir, da izgubimo razum. I zato, upravo to ne bi trebalo da uradimo.
[adsenseyu1]
Stoga, pre nego što nađemo čvrste osnove za stajalište o današnjoj situaciji, prvo moramo imati razumevanje šta je uzrokovalo da Sjedinjene Države uđu u beskrajnu kampanju promene režima posle Drugog svetskog rata.
Pravljenje unutrašnjih poteza u senci
Zanimljivo je da će 2. septembra 1945. godine, na isti dan kada se završio Drugi svetski rat, Ho Ši Min objaviti nezavisnost Indokine. Tog dana, kada se završio jedan od najrazornijih ratova koji se ikada dogodio u istoriji, najavljen je još jedan dugi rat.
Čerčil će objaviti svoju „gvozdenu zavesu“ protiv komunizma 5. marta 1946, nakon čega neće biti povratka. Svetu je preostalo svega šest meseci da se oporavi pre nego što se upusti u još jedan strašan rat, osim Francuza, koji će krenut u rat protiv protivnika Vijetmina u Francuskoj Indokini, samo nekoliko dana nakon završetka Drugog svetskog rata.
Tokom velike reorganizacije američke vlade i njenog stranog obaveštajnog biroa na početku Trumanovog, de fakto predsedavanja, podsetimo se da je bilo pokušaja vojnog puča, koji je general Batler izložio u javnom obraćanju 1933. godine, protiv predsedništva FDR-a koje je tek postavljeno te godine. Moglo bi se reći da je u senci postojalo izrazito negodovanje o tome kako će Ruzvelt organizovati vladu.
[adsenseyu4]
Jedan ključni element te reorganizacije pod Trumanom bilo je uklanjanje prethodno postojećeg biroa obaveštajne službe koji je formirao FDR, Kancelarije za strateške usluge (OSS) 20. septembra 1945., samo dve sedmice nakon što je Drugi svetski rat zvanično proglašen završenim. OSS je zvanično zamenila CIA 18. septembra 1947, nakom dve godine američkih obaveštajnih operacija i unutrašnjih premeštanja šahovskih figura u senci.
Pored toga, de fakto će predsednik Truman 18. oktobra 1947. ustanoviti i Savet za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država, istog dana kada je osnovao CIA. To je bio savet čija je planirana funkcija bila da služi kao glavna predsednikova ruka za koordinaciju nacionalne bezbednosti, spoljne politike i politike među različitim vladinim agencijama.
Nasleđivanje tajnih ratova
20.januara 1961. Džon F. Kenedi inaugurisan je za predsednika Sjedinjenih Država. Pored nasleđivanja odgovornosti za dobrobit zemlje i njenog naroda, on je trebalo da nasledi i tajni rat sa komunističkom Kubom kojim je upravljala CIA.
Kenedi od početka nije bio obožavan od strane CIA-e i određenih ljudi iz Pentagona, znali su njegov stav kada je u pitanju spoljna politika i da se to nalazi u direktnom sukobu sa onim na čemu su radili skoro 15 godina.
[adsenseyu1]
Kenedi je nasledio tajnu operaciju CIA-e protiv Kube, koju je CIA tiho nadogradila od odobrenja Ajzenhauerove administracije u martu 1960. godine za skromni program podrške kubanskom egzilu u vidu 3.000 vojnika za invaziju, neposredno pre nego što je Kenedi stupio na dužnost.
Ovo je bila ogromna promena u planovima koju nije doneo ni predsednik Ajzenhauer, niti predsednik Kenedi, već strani obaveštajni biro koji nikada nije bio podvrgnut izborima ili osudom naroda. To pokazuje nivo neprijateljstva s kojim se Kenedi susreo čim je stupio na funkciju, kao i ograničenja predsednikove moći kada nema podršku ovih obaveštajnih i vojnih delova.
U roku od tri meseca od početka Kenedijevog mandata, zakazana je Operacija u Zalivu svinja (od 17. do 20. aprila 1961.). Kako popularna revizionistička istorija navodi; Kenedi je odbio da obezbedi vazdušno pokrivanje prognane kubanske brigade, a kopnena invazija bila je ogroman neuspeh i presudna pobeda za Kastrovu Kubu.
To je zaista bila sramota za predsednika Kenedija koji je morao da preuzme javnu odgovornost za neuspeh. Bila je to sramota jer, da nije preuzeo javnu odgovornost, morao bi da objasni pravi razlog zašto nije uspeo. Da su CIA i vojska bili protiv njega i da on nije imao kontrolu nad njima. Da je Kenedi priznao tako nešto, izgubio bi sav kredibilitet kao predsednik u svojoj zemlji i inostranstvu, i stavio bi narod Sjedinjenih Država u neposrednu opasnost usred hladnog rata.
[adsenseyu4]
Ono što se zaista desilo je da je došlo do otkazivanja suštinskog bombardovanja od strane kubanske prognane brigade iz Nikaragve, kojim bi se uništila poslednja tri Kastrova borbena aviona. Ovaj vazdušni napad naručio je sam Kenedi. On je uvek bio protiv američke invazije na Kubi, a napadanje poslednjih Kastrovih aviona od strane kubanske prognane brigade ograničilo bi Kastrove pretnje, bez direktne američke podrške operacije promene režima u Kubi. To je u potpunosti u suprotnosti s CIA-inim planom za Kubu.
Kenedijevo naređenje o vazdušnom napadu na Kastrove avione otkazao je specijalni pomoćnik za pitanja nacionalne bezbednosti Mekdžordž Bandi, četiri sata pre nego što su B-26 izgnaničke brigade trebali da polete iz Nikaragve, a Kenedi nije doneo tu odluku. Pored toga, šef Centralne obaveštajne službe Alen Dales, čovek zadužen za operaciju „Zaliv svinja“, na dan sletanja je iznenađujuće bio van zemlje.
Upravo on, čef CIA-E Alen Dales bio je uključen u formulisanje zaključka da je Zaliv svinja neuspeh zbog intervencije CIA-e u predsednikove naredbe. To je omogućilo da Kenedi 28. juna 1961. izda Memorandum o nacionalnoj bezbednosti № 55 kojim je započeo proces promene odgovornosti sa CIA na Zajedničke šefove štaba.
Kenedi je iznudio ostavku direktora CIA-e Alena Dalesa, zamenika direktora za planove CIA-e Ričarda M. Bisela mlađeg i zamenika direktora CIA-e Čarls Kabela.
Oktobra 1962. godine, Kenedi je obavešten da Kuba ima ofanzivne sovjetske rakete 90 milja od američkih obala. Sovjetski brodovi s više raketa bili su na putu prema Kubi, ali su se okrenuli u poslednjem trenutku. Počele su glasine da je Kenedi prekinuo tajni dogovor s ruskim premijerom Hruščovim, a to je da SAD neće izvršiti invaziju na Kubu ako Sovjeti povuku svoje projektile.
NSAM # 263, koji je Kenedi pomno nadgledao, objavljen je 11. oktobra 1963. godine i izneo je političku odluku „da se povuče 1.000 vojnog osoblja [iz Vijetnama] do kraja 1963. godine“ i dalje izjavio da bi „Trebalo da se povuče najveći deo američkog osoblja (uključujući CIA i vojsku) do 1965. godine. Kenedi je pobedio u igri, a s njim i američki narod.
Kenedi je brutalno ubijen samo mesec dana kasnije, 22. novembra 1963. Njegovu smrt ne treba shvatiti samo kao tragični gubitak, već što je još važnije, trebalo bi je prihvatiti i kao uspešan vojni puč što je i predstavljala. CIA je pokazala koliko je daleko spremna da ide ukoliko joj se neki predsednik usprotivi.
Puna četiri dana nakon Kenedijevog ubistva, 26. novembra 1963., predsednik Džonson de fakto je potpisao NSAM # 273 da bi započeo promenu Kenedijeve politike pod # 263, a 4. marta 1964. godine, Džonson je potpisao NSAM # 288 koji je označio potpunu eskalaciju rata u Vijetnamu i uključio 2.709.918 Amerikanaca koji su direktno služili u Vijetnamu, a 9.087.000 ljudi je služilo u američkim oružanim snagama u ovom periodu.
Rat u Vijetnamu, ili tačnije Indokineski rat, trajao je još 12 godina nakon Kenedijeve smrti, a za Amerikance će trajati ukupno 20 godina.
Sledeći veliki, beskonačni rat, koji će uklljučiti čitav svet, počeće punom parom 11. septembra 2001. pod smešnim nazivom Rat protiv terorizma, koji je u osnovi još jedna gvozdena zavesa, nastavak 74 godine Hladnog rata. Rat koji nije zamišljen da se okonča sve dok se ne izvrše krajnje promene režima i svet ne vidi propast Rusije i Kine. Irak je bio predodređen za invaziju mnogo pre nejasnog Zalivskog rata 1990. godine, pa čak i pre nego što su Sadama Huseina Amerikanci podržali u iračko-iranskom ratu 1980-ih. Iran je već pretrpeo promenu režima koju je podržala CIA 1979. godine.
CIA i američka vojska su mnogo pre shvatile da svrgavanje suvereniteta u Iraku, Libiji, Siriji i Iranu treba da se dogodi pre nego što bi Rusija i Kina mogle da preuzmu vlast. Takve ratne taktike bile su formulisane nakon tri decenije kontra-pobune protiv CIA-e, podstaknute „komunističkom pobunom“ Indokine.
Bivši zamenik direktora CIA-e (2010-2013) Majkl Morel, koji je podržavao Hilari Klinton tokom predsedničke izborne kampanje i oštri protivnik Trampa, rekao je u intervjuu 2016. godine da bi Rusi i Iranci u Siriji trebali tajno da se ubijaju kako bi „platili cenu“.
Stoga, kada dođe do napada bespilotne letelice na iranskog generala, čak iako predsednik SAD-a preuzme osgovornost, ne bismo tako brzo trebali da poverujemo da je to zaista istina. Baš kao što ne bismo trebali da uzimamo izjave predsednika Rohanija, da prihvata odgovornost za obaranje ukrajinskog aviona sa 176 civila, zdravo za gotovo.
Dakle, nikoga u svetu u ovom trenutku ne bi trebalo da iznenadi to što CIA nije odana nijednoj zemlji. I teško je očekivati da je predsednik, koji je aktivno napadnut sa svih strana u svojoj zemlji, u stanju da proglasi CIA-u odgovornom za svoje prošle i buduće zločine, završava izlaganje ruski fortruss.com.
Webtribune.rs
