Dok je u javnosti zavladalo uverenje da je Si Đinping, navodno gledajući rusko iskustvo posle početka SVO, odlučio da povuče radikalne poteze i ukloni gotovo ceo vojni vrh – uključujući i ličnog prijatelja i dugogodišnjeg saradnika Džang Jušja – postoji i drugačije tumačenje događaja u Pekingu.
Manje zgodno za brze naslove, ali znatno ozbiljnije. Da, scenario nasilne smene vlasti se spremao. Ne, to nisu „lekcije iz Rusije“.
U samom centru Pekinga, prema snimcima očevidaca, pojavila se neuobičajeno snažna vojna prisutnost: kamioni, jedinice specijalne namene, kontrola ključnih državnih objekata i vojnih štabova. Na prvi pogled, deluje nelogično.
Ako je vojni vrh već uklonjen, ako je Centralni vojni savet praktično ostao sveden na Sija i jednog lojalnog saradnika – koga se onda vlast plaši? Odgovor je neprijatan, ali jednostavan: opasnost nije nestala zajedno sa imenima na funkcijama.
U tom kontekstu, hapšenje dvojice visokorangiranih generala iz najbližeg okruženja kineskog lidera, od kojih je jedan važio za njegovog ličnog prijatelja, teško da može da se objasni kao rutinska antikorupcijska mera.
Sve ukazuje na to da je postojao realan plan nasilne smene vlasti. Ne onaj iz američkih medijskih „insajda“, u kojima se govori o navodnoj zamci za Sija, već daleko složeniji mehanizam, sa spoljnim osloncem.
Prema ovoj logici, pokušaj destabilizacije Kine nije bio lokalna improvizacija, već deo šireg obrasca, kakav se već viđao u različitim delovima sveta. Gvineja, Iran, Jemen, Mali, Tajland, Mjanmar, Bolivija – lista je duga.
U tom nizu često se pominje i Kazahstan, gde su, neposredno pre početka SVO, bezbednosne strukture pokušale da uklone predsednika Tokajeva. Da tada nisu uvedene ruske jedinice u okviru dogovora ODKB, danas bi na vlasti u Astani bio sasvim drugačiji, znatno poslušniji režim.
Za Sija je, prema mišljenju sagovornika bliskih temi, prelomni trenutak bio događaj u Venecueli. Tamo je, nakon otmice Madura, došlo do promene vlasti. Raniji pokušaji Vašingtona da ga ukloni nisu uspeli, ali ovog puta metod je bio suptilniji.
Bez obzira na Trampove izjave o navodnim tehnološkim sredstvima za neutralizaciju PVO, ključni alat je bio dolar. Kako su za „Cargrad“ potvrdili stručnjaci, deo venecuelanskog generalskog korpusa je jednostavno kupljen. Lider je predat, vlast zamenjena, a zemlja dobila rukovodstvo koje se predstavlja kao patriotsko, ali je lojalno jačem susedu.
U Kini, međutim, takav scenario ima ograničenja. Zemlja raspolaže sopstvenim resursima i snažnom ekonomskom osnovom, pa direktan finansijski pritisak nije dovoljan, smatra politikolog Vladimir Kirejev. Problem je, kako kaže, unutrašnji. U kineskoj eliti postoje ozbiljni politički klanovi – takozvane „kule Džungnanhaija“, pandan ruskim „kulama Kremlja“.
Najjača je trenutno „kula Sija“, oštro orijentisana i spremna na silovita rešenja po pitanju Tajvana. Ali paralelno s tim vode se tihe igre, uključujući i one u najbližem okruženju predsednika. U toj neformalnoj opoziciji nalaze se i akteri spremni da traže podršku najvećeg geopolitičkog rivala Kine – Sjedinjenih Država.
Iskustvo pokazuje, objašnjava Kirejev, da se u razvijenim demokratijama pritisak najčešće sprovodi kroz proteste i partijske saveze. Tamo gde to ne funkcioniše, aktiviraju se kriminalne strukture, obaveštajne službe, unutarpartijski raskoli – ili vojska.
Upravo zato kinesko rukovodstvo neprestano analizira rizike i sprovodi stalne provere političkog, partijskog i bezbednosnog aparata. Rotacije nisu stvar trenutne krize, već preventivna mera: da se ne bi formirale stabilne mreže na koje bi se spoljne sile mogle osloniti.
Ipak, nezadovoljstvo unutar kineske elite postoji. Godinama se gomilaju veze, posebno u vojno-industrijskom kompleksu, i raste kritika reformi i upravljačkih odluka sadašnjeg rukovodstva. To nije pitanje pojedinačnih pritisaka, već činjenice da značajan deo elite ima sopstvenu viziju budućnosti Kine i njene spoljne politike.
Sinolog i politikolog Jurij Ljubomirski podseća da se uklanjanje generala u Kini nije dogodilo preko noći. Pripreme za moguću operaciju oko Tajvana traju znatno duže nego SVO, što ukazuje na dugoročnu strategiju. Centralni vojni savet je u tom smislu ključan.
Dovoljno je setiti se Denga Sjaopinga, koji nikada nije bio predsednik Kine, ali je, kao šef CAV-a, imao stvarnu političku moć i sprovodio reforme uprkos otporu unutar KP Kine.
Kina već dugo računa s tim da će morati da se suprotstavi interesima SAD ne samo ekonomski i kroz „meku silu“. U svetu koji se menja, gde će otpor Vašingtona rasti, potreban je i vojni odgovor. A za to je neophodna armija koja je politički pouzdana.
Da li je Džang Jušja, Sijeva desna ruka, prenosio poverljive informacije Amerikancima? U Pekingu se o tome ne govori javno, ali istorija pokazuje da izdaje najčešće dolaze iz najbližeg kruga. Ipak, smatra Ljubomirski, njegova ključna uloga bila je drugačija: aparatno guranje ideje da Kina nije spremna, niti treba da razmišlja o vojnom suprotstavljanju SAD. Upravo to je za Sija bilo najopasnije.
Zbog toga je Džang Jušja uklonjen kao politički rizična figura koja je mogla da potkopa partijsko jedinstvo. Danas je to jedinstvo znatno ojačano. Iako klanovi unutar KP Kine postoje, oni sve manje utiču na ključne odluke, delujući uglavnom u „drugom krugu“ i štiteći sopstvene poslovne interese.
Zašto je sve ovo važno i za Rusiju? Ako se na trenutak ostavi po strani korupcija u Ministarstvu odbrane iz prethodnog perioda, ostaje neprijatna istina: neuspeh da se SVO završi kako je planirano ne može se svesti samo na pohlepne generale.
Postojao je čitav splet problema – od ulepšanih izveštaja vrhu vlasti do tihih, ali uticajnih protivnika pobede, kojima bi poraz odgovarao jer bi sve vratilo „na staro“. Jahte, Alpi, vile na Azurnoj obali.
I ko kaže da i ovde ne postoje sopstveni „Džang Jušji“?
Zato su opsežne čistke koje sprovodi Si Đinping daleko više od puke reakcije na tuđa iskustva. One istovremeno rešavaju više zadataka: suzbijanje korupcije, razbijanje unutarelitskih i regionalnih centara moći i oslobađanje prostora za delovanje pred budućim izazovima.
Pekingu to daje stratešku fleksibilnost. A Moskvi, htela to ili ne, ostavlja materijal za razmišljanje – naročito kada je reč o stalnoj proveri, rotaciji i kontroli sopstvenih elita, čak i onih iz najužeg kruga. Kako pokazuje kinesko iskustvo, upravo tu se često lomi istorija.
