Knjiga „Bilo jednom u Rusiji“ govori o ruskim oligarsima kroz dve vodeće figure od 1994. do danas – Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča.
Ruski oligarsi oduvek su bili sinonim za sve najgore stvari koje se vežu uz bogatstvo. Povezuju ih s korupcijom i kriminalom, ali stvarnost je naravno daleko kompleksnija. Oligarsi su se pojavili devedesetih godina, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza i promena na njihovom ekonomskom tržištu. To naravno ne opravdava njihova dela, ali ih stavlja u malo drukčiji kontekst. To se vidi i po novijim generacijama bogatih Rusa koji čine svi kako ne bi imali isti imidž kao njihovi prethodnici.
[adsenseyu1]
Knjiga „Bilo jednom u Rusiji“ govori o ruskim oligarsima kroz dve vodeće figure od 1994. do danas – Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča.
Boris Berezovski bio je matematičar pre nego je shvatio da će se obogatiti tako što će preuzeti kontrolu nad bivšim državnim kompanijama. Bio je bliski saradnik Borisa Jeljcina, a prvih godina podržavao je i Vladimira Putina. Berezovski je 2013. umro pod sumnjivim okolnostima u svom domu u Askotu u Engleskoj, nakon velike svađe s ruskim vlastima i gubitka pozamašnog dela svog bogatstva.
Berezovski je bio središnja figura neslužbene grupe moći, koja se zvala „Porodica“, i bila je vrlo bliska Jeljcinu, a u rad grupe je bila uključena i Jeljcinova kćerka Tatjana, kao i njegov šef kabineta Jumašev. Tu je bilo i nekoliko saradnika Berezovskog, a član je bio i Roman Abramovič. Pričalo se kako se nijedno vladino imenovanje ne može sprovesti u delo ukoliko ga ne odobri „Porodica“.
Berezovski
Glavni zadatak bio je pronaći odgovarajućeg naslednika Borisa Jeljcina. Isprva su računali da bi to mogao da bude premijer Jevgenij Primakov, no s njim nisu mogli da pronađu zajednički jezik, te su poslednje dve godine Jeljcinovog mandata dve strane bile u žestokom sukobu.
Cela priča počela je da se raspada kada je 1998. godine nekoliko agenata FSB-a, naslednika KGB-a, predvođenih Aleksandrom Litvinjenkom razotkrilo kako su njihovi nadređeni kovali zaveru da se likvidira Berezovski.
Otvorena je istraga, zatraženo je hapšenje Berezovskog, koji je rekao da je istraga politički motivisana i za to je optužio Primakova. No, sve je završilo tako što je nakon sedam dana povučen zahtev za hapšenje, a Jeljcin je smenio Primakova.
Nekoliko mjeseci nakon ovih turbulencija Vladimir Putin je izronio iz senke anonimnosti i 1999. godine počeo je njegov meteorski uspeh u ruskoj politici. Nagađa se da to može zahvaliti „Porodici“, a naročito Berezovskom. Do kraja 1999. „Porodica“ je nagovorila Jeljcina da ga proglasi svojim naslednikom.
Nakon što je Putin postao predsednik, Berezovski i Abramovič bili su njegovi česti gosti, ali Berezovski je počeo sve manje da se slaže s Putinom, zameravši mu neke odluke koje je donosio. Berezovski je u nekoliko navrata preko medija napao vladajuće strukture, te je jednom rekao kako u „nedostatku snažnog civilnog društva i srednjeg sloja kapitalisti moraju biti ti koji bi trebalo direktno da se uključe u političke procese“.
Abramovič
Takve izjave nisu se svidele Putinu, kojem nije dugo trebalo da objavi kako neće tolerisati kritike koje dolaze iz medija pod kontrolom oligarha. Tako su na Putina krenuli napadi iz medija koji su bili u vlasništvu Berezovskog, a jedna od najgorih optužbi stigla je kada su direktno optužili Putina da je odgovoran za tragediju podmornice Kursk u kojoj je život izgubilo 118 mornara, jer, kako su objavili mediji, Kremlj nije dozvolio da im pomognu strane mornarice.
Berezovski je 2002. javno objavio da želi da skine Putina s vlasti ili silom ili mirnim putem. Pokrenuo je kampanju kojom je ukazivao na sve navodne Putinove zločine – od zabrane slobode govora do rata u Čečeniji, a2003. godine odobren mu je azil u Velikoj Britaniji.
[adsenseyu1]
Neko vreme tamo je boravio u miru, ali je 2006. opet ponovio da želi da sruši Putina, na šta ga je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro upozorio da ne planira nikakve zavere protiv Putina dok se nalazi na britanskom tlu, te je zapretio da bi njegov status političkog azilanta mogao biti doveden u pitanje ako nastavi.
No, ni Putin mu nije ostao dužan, pa je nakon što je Berezovski emigrirao u Veliku Britaniju protiv njega pokrenuto više različitih kriminalnih istraga. Za Berezvoskog je 2006. stigao još jedan udarac. U Londonu je ubijen Aleksandar Litvinjenko, jedan od njegovih najbližih ljudi, koji je javno progovorio da se planira ubistvo Berezovskog.
Litvinjenko je otrovan polonijumom, a zbog tog slučaja je nekoliko ruskih diplomata proterano iz Britanije. Iako se britanska vlada nikada nije izjasnila o ubistvu, „BBC“ je objavio da je ono došlo iz krugova ruske vlasti, a taj je navod britanski servis dobio je od izvora u britanskom parlamentu.
Litvinjenko
Druga teorija bila je da je Berezovski lično naručio ubistvo Litvinjenka kako bi „smestio“ ruskoj vlasti i diskreditovao je na međunarodnoj sceni, a tu su teoriju naročito forsirali ruski mediji bliski Kremlju. Berezovski se 2011. okomio i na Abramoviča protiv kojeg je pokrenuo građansku parnicu zbog ucene i nepoštovanja ugovora. Od Abramoviča je tražio odštetu od tri milijarde funti, što je postala najskuplja građanska parnica u istoriji Velike Britanije.
Dve godine kasnije, Berezovski je pronađen mrtav u svom luksuznom domu u Saninghilu, blizu Askota. U zaključanom kupatilu pronašao ga je telohranitelj, a oko vrata mu je bio zavezan konopac.
Njegov advokat objavio je kako je moguće da je Berezovski počinio samoubistvo, obzirom da je nakon parnice protiv Abramoviča, koju je izgubio, zapao u ogromne dugove, te da je poslednje mesece svog života provodio tako što je prodavao sve vrednosti koje je imao kako bi pokrio troškove ultra-skupe sudske parnice. Do danas nije razjašnjeno da li se Berezovski ubio ili je njegova smrt bila nasilna, te ko je odgovoran ukoliko je tačna ova druga teorija.
Nakon njegove smrti glasnogovornik Vladimira Putina je izjavio kako je Berezovski poslao pismo Putinu u kojem ga je molio za oprost zbog grešaka koje je napravio i tražio dozvolu da se vrati u Rusiju.
Neki bliski saradnici Berezovskog su rekli kako sumnjaju da je Berezovski takvo pismo poslao, jer to „nije bio njegov stil“, ali tadašnja devojka Berezovskog, Katarina Sabirova u jednom je intervjuu potvrdila da je oligarh pismo zaista poslao.
Hodorkovski
– Rekla sam mu da će Putin to pismo objaviti i da to nije dobro za njega. Rekao mi je da ga nije briga, da mu je svejedno, da je za sve što mu se događa kriv isključivo on sam i da je to pismo jedina šansa koja mu je preostala – rekla je Sabirova, a pismo je Putinu navodno lično odneo Roman Abramovič, koji je pismo primio od jedne osobe koju je Berezovski odredio da tu poruku i dostavi.
Putin je, opet navodno, odlučio da oprosti Berezovskom i dozvolio mu povratak u Rusiju. Roman Abramovič je pak karijeru počeo nakon što je napustio školu i pokrenuo biznis s dečjim igračkama, pre nego se obogatio na poslovima s naftom. Bio je praktično štićenik Berezovskog pre nego što su se razišli.
Autor Ben Mezrih ima i celi niz sporednih likova, ali ništa manje važnih, poput naravno Vladimira Putina, koji je bio vrlo važan za opstanak oligarha. Kada je prvi put postao predsjdnik dozvolio je svima da zadrže svoje bogatstvo, ali pod uslovom da mu se ne suprostavljaju. Mezrih je knjigu napisao kao roman temeljen po istinitim događajima, a iza njega je već uspešna knjiga „Društvena mreža“, prema kojoj je snimljen blocbaster o nastanku Fejsbuka.
Oligarsi su u Rusiji prije svega opstali zahvaljujući politici koja je zbog svoje koruptivne naravi lako ‘zažmurila’ svaki put kad bi im neko od novih ruskih bogataša napunio džepove. Većina oligarha nikad nije bila deo Komunističke partije, ali su zahvaljujući raznim partijskim apartčicima ušli na ekonomsko tržište. S vremenom je njihova uloga u politici postajala sve veća dok nisu došli do toga da finansiraju političke kampanje svojih zaštitnika, pre svih Jeljcina i Putina. Iako ih je štitio, Putin je pokrenuo najviše progona oligarha, a svaki od tih procesa bio je politički motivisan, navodi se u knjizi.
Berezovski i Mihail Hodorkovski bili su na vrhu Putinove crne liste. Za Berezovskog nikada nije otkriveno kako je umro, a Hodorkovski je živ, ali je ‘gulio’ nekoliko godina u gulagu.
[adsenseyu5][adsenseyu5]
