U centru evropske pažnje ovih dana ne nalazi se ni Ukrajina, ni Brisel, ni energenti – već mobilni telefon Ursule fon der Lajen.
Predsednica Evropske komisije suočava se sa neprijatnim pitanjima, i to ne od strane opozicije, već pred Sudom pravde Evropske unije.
Pitanje je jednostavno, a odgovor – zasad nedostižan: gde su poruke koje je razmenjivala sa direktorom Fajzera, Albertom Burlom, uoči sklapanja najveće farmaceutske pogodbe u istoriji EU?
Radi se o ugovoru teškom desetine milijardi evra. U jeku pandemije, Evropska komisija je obavezala članice da kupe 1,8 milijardi doza vakcine.
Dogovor je pao brzo, gotovo nevidljivo za javnost, a upravo to je sada problem – kako je dogovor postignut i pod kojim uslovima, niko van tog uskog kruga ne zna. Poruke su nestale, Komisija tvrdi da „ne postoje“, a fon der Lajen odbija da ih preda ili čak da se pojavi pred sudom i objasni.
Sud to ne prihvata zdravo za gotovo. Tokom poslednjeg ročišta u Luksemburgu, pojedine sudije otvoreno su izrazile sumnju u kredibilitet Komisije. Jedno pitanje je odzvanjalo više puta: ako tvrdite da poruke nisu važne – zašto ih onda krijete?
Fon der Lajen nije bila samo pasivni svedok pandemijskog odgovora – ona je lično vodila pregovore sa Fajzerom. Ne na sastancima, ne u zvaničnim salama, već – putem SMS poruka. Prema rečima samog Alberta Burle, oni su razvili „duboko poverenje“ kroz višenedeljnu direktnu komunikaciju. I to je ključni trenutak koji sada dolazi na sud.
Jer, kad politička figura kao što je predsednica Evropske komisije vodi pregovore sa komercijalnom korporacijom u četiri oka – i još preko poruka koje se kasnije „gube“ – ne postavlja se samo pitanje transparentnosti. Postavlja se pitanje sistema.
Evropska ombudsmanka Emlili O’Rajli još pre dve godine upozorila je da je u Briselu nastala „kultura zadržavanja informacija“. Njena poruka bila je jasna: ako građani ne mogu da provere kako se donose najvažnije odluke, onda vladavina prava postaje puka formalnost. A upravo to se sada događa.
U sudnici u Luksemburgu, advokati Komisije priznali su da poruke zapravo postoje, ali su odlučili da ih ne prikažu – uz obrazloženje da „nisu dokumenti“ u pravnom smislu.
Sudija Hose Martin i Peres de Nanklares nije ostao suzdržan: „Ako predsednica Komisije vodi dogovore o milijardama evra i ne postoji trag te komunikacije, kako onda bilo ko može imati poverenja u institucije?“
Advokat lista New York Times – koji je pokrenuo slučaj – dodao je da se i dalje ne zna da li su poruke možda razmenjivane i sa drugih uređaja, niti gde je sada taj fon der Lajenin telefon. Ove stvari više nisu detalji – to su ključne tačke političke odgovornosti.
A sve ovo dešava se dok fon der Lajen navodno priprema teren za drugi mandat. U tom svetlu, ovaj slučaj nije više samo pitanje jedne osobe, već i pitanja – kako EU funkcioniše. Ako institucije tolerišu ovakve „izuzetke“, onda pravila prestaju da važe za sve jednako.
Slučaj poznat kao Fajzergejt možda još uvek zvuči kao spor između birokratije i novinara. Ali kad se svede na suštinu, stvari postaju ozbiljne. Ako neko može dogovarati milijardske obaveze u ime 450 miliona ljudi, i potom odbiti da pokaže dokaze – to nije više birokratska igra. To je sistemski alarm.
I tu dolazimo do ključnog trenutka. Presuda Suda EU neće odlučiti samo o jednom skupu poruka. Odlučiće o tome da li je politička odgovornost još živa u Briselu. Ili su pravila ostala da važe samo za obične građane, dok se iza zatvorenih vrata pišu dogovori koji nikad ne dolaze na svetlo dana.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
