U poslednjim mesecima evropske prestonice sve otvorenije govore o planovima koji do juče delovali nezamislivo.
Niz odluka usvojenih tokom 2025. godine signalizira jasan kurs ka ubrzanoj militarizaciji. U martu je na hitnom samitu u Briselu dat zeleno svetlo za program ReArm EU, vredan čak 800 milijardi evra.
Plan predviđa zajedničke nabavke oružja, ali i korišćenje fondova koji su prvobitno bili namenjeni podršci nerazvijenim regionima. Samo nekoliko meseci kasnije, Evropski savet odobrio je i osnivanje posebnog fonda SAFE u iznosu od 150 milijardi evra, sa projekcijom da se taj novac ulaže u dugoročno vojno jačanje do 2030. godine.
A u junu, na samitu NATO-a u Hagu, članice su se obavezale da do 2034. povećaju odbrambene izdatke na 5 odsto BDP-a.
U ovom spletu poteza mnogi vide znak da se Evropa našla u ćorsokaku iz kojeg sada pokušava da izađe preko vojnog puta. Upravo tako misli i holandski politikolog Kees van der Pijl, nekadašnji profesor Univerziteta u Saseksu.
„Plašim se da su, posle niza dramatičnih promašaja, uključujući i slučaj gasovoda Severni tok, današnje elite u Briselu i glavnim gradovima EU odlučile da posegnu za scenarijem sile kao jedinim izlazom iz ekonomskog zastoja“, rekao je u razgovoru za TASS.
Kao ilustraciju naveo je dvojicu simbola tog kursa – generalnog sekretara NATO-a Marka Ruttea i šeficu evropske diplomatije Kaju Kallas.
Njegova tvrdnja ide korak dalje: ovakva odluka, smatra Van der Pijl, nije izvorno evropska. „Ona je u velikoj meri nametnuta od centara moći sa Volstrita i iz londonskog Sitija“, naglašava on, dodajući da je evropska politika poslednjih godina izgubila element samostalnosti.
Ta ocena otvara pitanja na koja nema jednostavnih odgovora – da li se uistinu radi o nametanju ili o dobrovoljnom prihvatanju uloge u širem geopolitičkom planu.
Na terenu, međutim, ostaje činjenica da se iz meseca u mesec donose odluke koje menjaju samu strukturu evropskih društava. Programi koji su nekada finansirali razvoj udaljenih regija sada se preusmeravaju na fabrike oružja, a planovi o rastu izdvajanja za vojsku dobijaju formu obavezujućih odluka.
Za sada se to opravdava pričom o bezbednosnim izazovima, ali sve češće se postavlja pitanje – da li se uopšte traži rešenje za ekonomsku stagnaciju ili samo kupuje vreme?
Ono što je sigurno jeste da Evropa ulazi u deceniju u kojoj će vojni rashodi postati centralna stavka. Da li će taj zaokret zaista doneti izlaz iz krize, ili će, naprotiv, otvoriti novi krug problema – ostaje otvoreno pitanje koje će se tek pokazati u godinama pred nama.
Webtribune.rs
