Dve decenije posle hapšenja Miloševića i izručenja Tribunalu u Hagu, ne prestaju spekulacije o razlozima predaje najvišeg državnika stranom sudu
Iako je posle političkog poraza pred TV kamerama saopštio javnosti da će se posvetiti odrastanju svog unuka, bivši predsednik Srbije nije uvažio sugestiju da mu je, kako bi sačuvao svoju porodicu i sebe, jedina opcija da se povuče iz aktivnog bavljenja politikom
Jedna od prvih i značajnih medijskih prevara, koje će od smene režima Slobodana Miloševića postati nezaobilazan folklor političkog delovanja u Srbiji, dogodila se 29. marta 2001. godine. U popodnevnim satima na televizijskim stanicama pod naznakom „hitno“ objavljen je snimak kolone crnih džipova koja ulazi u dvorište Centralnog zatvora u Beogradu. Slika je trebalo da sugeriše kako je po nalogu Okružnog suda u Beogradu uhapšen bivši predsednik Milošević, te da nastavak protesta njegovih pristalica, okupljenih ispred vile „Mir“ kako bi ga od hapšenja odbranili, više nema nikakvog smisla.
Saradnici bivšeg predsednika u prvi mah su pretpostavili da je prevara maslo Čedomira Jovanovića koji je bio pregovarač oko Miloševićeve mirne predaje. Kasnije su čuli da je to bila ideja Žarka Koraća. U to vreme nisu znali u kojoj meri treća osoba, za koju do tada niti su čuli niti znali čime se uopšte bavi, Vladimir Popović zvani Beba, uživa u smišljanju manipulacija i komoditetu neograničene demokratije. Kako god, prevara je u velikoj meri uticala na brojnost ljudi oko vile „Mir“. Veliki broj onih koji su automobilima i autobusima krenuli put Beograda da učestvuju u nekoj vrsti odbrane Miloševića vratio se kući.
Druga, podjednako efikasna i po pojedince bolna smicalica, događala se van vidokruga brojnih televizijskih kamera ispred ulaza u vilu. Ne dozvoljavajući demonstrantima da se približe zdanju, ispred ešalona od 120 do 150 policajaca, navodno dovedenih iz Valjeva, nalazilo se tek desetak policajaca s pendrecima u ruci. Kada je oko pola dva ujutru masa krenula ka vili, TV kamere su mogle da snime kako „rezervni“ ešalon uspeva štitovima da ih potisne uopšte ne koristeći palice. Međutim, snimci nisu uspeli da „dobace“ do policijskih cokula koje su na sebi imale šilje. „Ubili su nas po nogama, svi koje su dokačili tim šiljcima bili su krvavi po nogama“, svedočio je jedan od njih. Poslanik Socijalističke partije Srbije koji je iz Skupštine došao direktno pred vilu imao je ugrađenu šipku u nozi nakon saobraćajne nesreće. Dobio je udarac, pao i nije bio u stanju da hoda. Odvukli su ga.
Izbor
Dve decenije posle hapšenja Miloševića i – uprkos uveravanjima da do toga neće doći – njegovog iznenadnog izručenja Tribunalu u Hagu, ne prestaju spekulacije o razlozima svojevrsne prodaje najvišeg državnika međunarodnom sudu. Odlično je znano da su to zahtevale najveće zapadne sile, da je za njegovo hapšenje nuđena dolarska nagrada, da su vršeni pritisci da Srbija to učini kako bi oberučke bila prihvaćena u zajednicu „civilizovanih društava“, da su obećavani otpisi državnih dugova, nove donacije i krediti… Do danas nije pouzdano utvrđeno šta je od toga, ili u kojoj meri sve pomalo, bilo presudno da do izručenja dođe. Još će se istraživati i saznavati.
Sasvim drugo poglavlje priče predstavlja okolnost da je Slobodan Milošević, neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, imao mogućnost da predupredi svoje hapšenje. Postojao je samo jedan uslov – da se okane politike i povuče u neku vrstu ilegale. U obraćanju javnosti 6. oktobra uveče Milošević je to i obećao. Ali, datu reč nije održao.
Uroš Šuvaković, jedan od bližih saradnika Mire Marković i Slobodana Miloševića, objašnjava šta se dogodilo tog dana:
„Odmah 6. oktobra u ’Službenom glasniku’ biva objavljeno da je Vojislav Koštunica pobedio na izborima, iako to nije bilo tačno. Koštunica i general Nebojša Pavković došli su u vilu ’Mir’ i doneli to predsedniku Miloševiću. Video je da je zvanično objavljeno od strane Savezne izborne komisije da je izgubio izbore. Zato se pojavio na televiziji i održao oproštajno obraćanje građanima u kojem priznaje svoj poraz.“
Na pitanje da li je to bila njegova lična odluka, bez konsultacija s drugima, Šuvaković kaže da se s njim, niti sa partijskim rukovodstvom, o tome nije konsultovao:
„Pozvao nas je posle obraćanja na TV-u na piće kod sebe u vilu. Otprilike je njegova uvodna rečenica glasila: ’Svaki put smo pili piće u čast pobede, red je da popijemo piće i kada sam izgubio izbore’. Mislim da nas je tu bilo 10, možda 12, bio sam najmlađi. Nisu te večeri bili njihovi lični prijatelji. Kada je držao takva okupljanja, pozivao je partijsko i državno rukovodstvo. Bila je prisutna Gorica Gajević, Baki Anđelković, Milomir Minić, Mirko Marjanović, moguće Slavica Đukić Dejanović, Nikola Šainović, Dačić kao predsednik gradske partije… Svi smo se trudili da atmosfera bude opuštena, ali, naravno, ne uspevate to kad vidite kraj jedne epohe i kad znate koje će biti posledice.“
Upozorenje
Potpuno suprotnim pokazalo se Šuvakovićevo uverenje zasnovano na onom što mu je Milošević saopštio:
„Znate, Miloševiću je bilo dosta vlasti. Meni je tako rekao u jednom od razgovora vođenim pre svega što se izdešavalo – da se oseća zasićeno. Kriza vas istroši. A on je, zapravo, 14 godina bio na vlasti ako uzmemo od perioda kada je postao predsednik CK Srbije, pa preko predsednika Predsedništva Srbije, pa dva puta predsednik Srbije, jednom predsednik Jugoslavije… Zasićenje je nastupilo. U to sam sasvim siguran. A drugo, posle svega, nije želeo nikako da se desi neko krvoproliće. To je potpuno jasno. I postupio je na taj način.“
Šuvaković je uhapšen 26. marta 2001. godine, pet dana pre Miloševića. Procenjeno je da predstavlja pretnju. „Postojale su te ’narodne straže’, pa je neko umislio da ja to organizujem i u tome učestvujem.“ Šuvaković objašnjava na koji način se, i zbog čega, bivši šef države ipak odvažio da se politički ponovo aktivira:
„Iz perspektive gubitnika izbora, dobio je volju da se pozabavi partijom. Svi koji su ga dobro znali mogu da potvrde da Milošević nikada nije bio lider kojeg je interesovalo bavljenje partijom. On nije bio ’polisien’, bio je državnik, kvalitet više. Nikada nije hteo da se bavi partijom i zato je uvek to bilo na nekom drugom. Posle 5. oktobra počeo je da se interesuje za partiju… Sluteći da ovi novi na vlasti hoće da ga uhapse i izruče Hagu, jednom prilikom sam mu, uoči republičkih izbora 2000/2001. godine, predložio da bude ne samo nosilac liste, nego da bude prvi na listi kao kandidat. Sa idejom da ako ima poslanički mandat, moraju prvo da mu oduzmu mandat. A to je procedura tokom koje ćemo ipak moći malo da se organizujemo, da dobijemo bar nekoliko sati vremena. Odgovorio mi je: ’Uroše, neću da varam narod. Ja ne mogu da sedim u Skupštini.’ I tu se priča završila.“
Tajni susreti
Neuporedivo ozbiljniju „ponudu“, ako se tako može nazvati, Miloševiću su dali predstavnici novih vlasti. U januaru 2001. godine formirana je Skupština Srbije u kojoj je SPS, uprkos očekivanjima da će DOS u njoj apsolutno dominirati, ipak imao 37 poslanika. Početkom februara premijer Zoran Đinđić tražio je da se sastane sa Branislavom Ivkovićem, šefom poslaničke grupe socijalista i potpredsednikom stranke. Sastali su se na drugom spratu skupštinskog zdanja, u kancelariji koja je pripadala Čedomiru Jovanoviću, predsedniku poslaničke grupe DOS-a. Sreli su se nasamo.
Jedini Đinđićev zahtev bila je, donekle, molba koju je Ivković trebalo da prenese Miloševiću – da se konačno „mane politike“. Da se skloni, da se „zatvori u Požarevac i da ne daje glasa od sebe“.
„Rekao je da želi da sačuva Miloševića, da mu nije potrebna ljaga da je međunarodnom sudu isporučio predsednika države. Preklinjao me je da se skloni u Požarevac i da ga ’ni poštar kada donosi poštu ne vidi’. Sve sam to preneo Miloševiću“, kaže Ivković. Međutim, ništa se u političkom angažmanu bivšeg predsednika nije promenilo.
Naredni sastanak Đinđića i Ivkovića održan je u potpuno drugačijim okolnostima. Milošević je već bio uhapšen i nalazio se u Centralnom zatvoru. Ivković navodi okolnosti koje su mu prethodile:
„U nedelju uveče pozvala me je Mira Marković da dođem do nje ako sam u prilici. Kada sam stigao, rekla mi je: ’Bane, ja bih volela da odneseš Zoranu Đinđiću moje pismo.’ Odgovorio sam da hoću, da nema nikakvih problema to da učinim. ’Zatraži sastanak s njim i da mu odneseš moje pismo. Evo, ja ti ga dajem otvorenog, da ti znaš sadržaj. Iz sadržaja ćeš lako razumeti da sam se ja sa Đinđićem ranije često viđala. Mislim da naš odnos meni omogućava pravo da se borim za Slobodana i da tražim od njega da sve učini da se Slobodan pusti iz zatvora. Možeš mu preneti moje obećanje da ćemo, kao što je ranije tražio, da se sklonimo u Požarevac, da Sloba neće više da se pojavljuje u javnosti.’
Setio sam se prethodnog razgovora sa Đinđićem s početka februara, rečenica poput ’Reci onoj tvojoj budali da ide u taj njegov Požarevac i da se više ne javlja ni bogu ocu. Da nestane. Da mi pomogne da ga spasem…’ Sada je Mira faktički to prihvatila, ali dva meseca kasnije. Odmah sam bio sumnjičav prema Đinđićevim mogućnostima za tako nešto, ali sam prihvatio da odnesem pismo.“
Sutradan je Ivković zatražio sastanak sa Đinđićem. Opet su se sreli u Jovanovićevoj kancelariji na drugom spratu Skupštine Srbije. Predao mu je pismo i rekao: „Ne znam, Zorane, da si se ti toliko viđao sa Mirom.“ Odgovorio je: „Bane, nije pogrešila, puno puta. Najintenzivnije smo se viđali ’94, posle izbora održanih ’93. godine.“
Prema Ivkovićevom tumačenju i pojedinim saznanjima, još tada je postojala ideja da Zoran Đinđić uđe u republičku vladu: „Da je tada to dogovoreno, gde bi nam istorija bila… Međutim, verovatno pod uticajem stranaca, stalno, šta god je Milošević prihvatao, Đinđić je na narednom sastanku iskazivao dodatne apetite i nove zahteve. Bar tako sam shvatio. Na kraju je Đinđić tražio većinsku ’svoju vladu’, što Milošević nikako nije mogao da prihvati. Čak mu je u jednom momentu Milošević nudio mesto potpredsednika, ili možda i predsednika vlade, ali manji broj ministara, da većinski budu iz SPS-a. Đinđić je ostao pri zahtevu da bude predsednik vlade i da ima većinu ministara.“
Pregovori su propali pa se potom u političkoj kombinatorici pojavio Dušan Mihajlović sa svojom Novom demokratijom, zahvaljujući čemu su socijalisti u Skupštini imali većinskih 128 poslanika.
Ivković nema sumnju u takav sled događaja. „Ona mi je sve to pričala.“ Razumeo je da su se sretali puno puta, da su sastanci, kako ih ne bi videli zajedno, organizovani uglavnom u zgradama koje imaju dva ili tri ulaza, pa je jedno od njih ulazilo na jedna vrata, drugo na druga, vozili su se različitim liftovima, sastajali u nekom od stanova ili na terasi, širom Beograda, na različitim lokacijama. Rekla mu je: „Ja sam, Bane, skoro sa Đinđićem dogovorila vladu kada je Mirko Marjanović bio predsednik vlade. Ali, neko ga je okrenuo, tražio je da mu damo više nego što smo mogli da damo.“
Kašnjenje
U pismu koje je Ivković uručio Đinđiću Mira Marković je pokušavala da izdejstvuje bolje uslove za Miloševićev boravak u zatvoru, da se pronađu okolnosti na osnovu kojih bi mogao da bude pušten na slobodu, njene lične garancije da se više ni na koji način neće mešati u politiku…
„Bilo mi je odmah jasno šta se događa čim smo se sreli“, priča Ivković. „Gledao me je neko vreme i rekao:
’Bane, kada sam ti ja to govorio?’
’U januaru, februaru si mi rekao.’
’Pa, je l’ si mu ti to preneo?’
’Jesam, kako smo se dogovorili.’
’A šta je on radio?’
’Nastavio dalje.’
’Mislim da je sada kasno.’“
Razloge za Miloševićevu tvrdoglavost da, uprkos upozorenju, ne prihvati ponudu da se mane politike, teško je pouzdano utvrditi. Mnogi koji su se sretali s bračnim parom Milošević-Marković veruju da je, ipak, na tako nešto presudno uticala njegova supruga Mira Marković. Osim pređašnjih saznanja u kojoj meri se mešala u državničke odluke i postupanja svog supruga, brojni kao ilustraciju njene odgovornosti navode događaje iz noći kada je Milošević uhapšen. Glavni akter bila je njihova ćerka Marija Milošević.
Kada su se stišale uzavrele strasti oko pokušaja oružanog upada u vilu „Mir“ i Milošević, uz pisane garancije da neće biti izručen Hagu, prihvatio da se preda i ode u Centralni zatvor, Marija je zatražila da se nasamo vidi sa ocem. Izdvojili su se u susednu prostoriju, ali su odande svi prisutni u zgradi mogli da čuju, kako su opisali, „strašan razgovor“, zapravo užasne reči i psovke koje mu je Marija izgovorila. Za nepun sat razgovora rekla mu je puno ružnih stvari, između ostalog optuživši i Miru Marković kao krivca za sve što mu se događalo. „Niko nije hteo da uđe, ni Mira, ni bilo ko živ“, rekao je jedan od prisutnih.
I pred sam polazak kolone vozila u kojom je Milošević krenuo ka CZ-u, kada je prišao svom vozilu, Marija se ponovo zatrčala ka njemu. Raširio je ruke kako bi je zagrlio i pokušao da poljubi u glavu, ali ga je ona udarala vrišteći: „Budalo jedna, ubij se, je… te Mirini julovci, je… te Mira tvoja, ubila te je sa svojim julovcima…“
Pokušavao je da je smiri, da je zagrli, „Marija, sunce, grešiš, nemoj tako…“
Niko nije znao šta da učini, otac i ćerka su u pitanju, situacija užasna… Na kraju je prišla žena zaposlena u vili i uspela da obgrli Mariju oko struka, malo je primiri i polako povede ka kući. Mira Marković se prethodno sklonila u stranu. Nije prilazila.
Otmica
Na koji način je Milošević razmišljao u danima koji su prethodili njegovom hapšenju svedoči jedan od pripadnika obezbeđenja kuće koji je tu proveo punih mesec dana, ne izlazeći nigde iz vile:
„Sloba je često dolazio u bilijar salu gde smo spavali, pričao je sa nama. Jedno veče, možda četiri, pet dana pred hapšenje, došao je kasno jer nije mogao da spava. Bio je u pratnji ovih političara koji su tu bili sve vreme. Bogami, sedeo je jedno sat i po s nama. I jedan Crnogorac iz Lovćenca koji je bio sa mnom u grupi obrati mu se: ’Predsedniče, je l’ mogu nešto da vas pitam?’
’Pitaj sine.’
’Daj Bože da se vratite na vlast. Ali, da li biste se opet okružili istim ljudima? Ja mislim da su vas oni do ovoga i doveli?’
’Sine, ja sve to sada vidim, ali gotovo je sad. Meni je istorija dala priliku, nemam neke iluzije da ću nešto moći da uradim. Kako Bog da, neka odgovaram srpskom narodu, oni su me i birali. Ako procene da sam kriv, neka me vešaju na Terazijama…’“
O načinu izručenja Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu, iako po mnogo čemu spornom, malo se vodilo računa. Uroš Šuvaković, uhapšen pre Miloševića, a oslobođen uz simboličnu odštetu koju nije ni tražio tek pošto je bivši predsednik uveliko smešten u hašku ćeliju, objašnjava:
„Nijedan sudija nije hteo da potpiše rešenje o izvođenju Miloševića iz Centralnog zatvora. Čak ni istražni sudija Čavlina koji ga je strpao u CZ i koji je to trebalo da potpiše. Niko to nije hteo da uradi. I onda se u nadležnost sudske vlasti umešala izvršna vlast, ali akt o izručenju ne potpisuje nijedan od ministara, ni tadašnji ministar pravde Vladan Batić, nego jedan od pomoćnika ministra pravde. A potom upravnik CZ-a Dragiša Blanuša postupa po nalogu pomoćnika ministra pravde za izvršenje krivičnih sankcija! To je krivično delo. Oni su Miloševića kidnapovali. Svi koji učestvovali u tome i to dopustili. Ako postoji pravna država, oni moraju da odgovaraju za kidnapovanje. To nije bilo izručenje, to je nadležnost suda, a ni sud nije mogao to da učini jer nije postojao zakon po kojem se to radi. Zakon je donet kasnije. I to je sve. Srbija je nekom novom sultanu poslala glavu na panju.“
Vojislav Tufegdžić (ekspres)
