Ako se priča o zamrznutim ruskim rezervama posmatra hladne glave, institucionalno, bez viška emocija, američki stav deluje mnogo prizemnije nego što se često predstavlja.
Vašington tu ne brani Moskvu, kako se ponekad pojednostavljeno tvrdi, već čuva sopstvene poluge uticaja i samu konstrukciju na kojoj počivaju dolar i evro kao globalne valute.
Prva stvar koja se u javnim raspravama redovno preskače jeste priroda tih sredstava. To nisu sanduci gotovine parkirani u nekom trezoru, već pre svega dužnički papiri evropskih država i međunarodnih institucija.
Većina tih rezervi smeštena je u sistemima poput Euroclear-a i sličnih finansijskih infrastruktura. Procene Evropske unije govore o oko 200 milijardi evra ruskih rezervi zamrznutih upravo u Evropi, najvećim delom preko Euroclear-a.
Direktno oduzimanje tog novca u praksi bi značilo precrtavanje evropskog duga prema Rusiji i ozbiljnu rupu u poverenju prema zapadnim državnim obveznicama.
U tom trenutku svaki veliki vlasnik rezervi iz Azije ili sa Bliskog istoka logično bi se zapitao: ako su ovo uradili danas, šta sprečava da sutra isto urade i sa našom imovinom? U Vašingtonu su vrlo svesni da bi to bio udarac ne samo Evropi, već celokupnom statusu zapadnog finansijskog sistema.
Tu se, međutim, priča ne završava. Postoji još jedan sloj, o kome se ređe govori, a koji američki stratezi vrlo pažljivo vagaju. Pre 2022. godine čitavi sektori – od petrohemije i automobilske industrije, preko maloprodaje, do bankarstva – bili su duboko povezani sa stranim kapitalom.
Mnogi brendovi su imali strane vlasnike ili ključne investitore. Nakon uvođenja sankcija i signala o mogućim nacionalnim merama, ti investitori su krenuli u paničan izlazak. Poslovi su prodavani za simboličan “1 dolar” ili prepuštani lokalnom menadžmentu, gotovo uvek uz prećutni dogovor: čim se ograničenja ukinu, vraćamo se.
Ekonomska računica je jednostavna i prilično cinična. Neko je uložio uslovni “1 dolar” sa idejom da se kroz nekoliko godina vrati po “2 dolara profita” kada se ponovo uđe na tržište.
Dok god sankcije traju, ti tokovi novca ostaju unutar Rusije – dobit, porezi i investicije rade za domaću jurisdikciju, umesto da odlaze napolje kroz dividende i tantijeme. Prema različitim procenama, vrednost zapadnih aktiva koje su u Rusiji predate ili rasprodate uz velike popuste uporediva je, a u nekim scenarijima čak i veća od obima ruskih rezervi koje su zamrznute na Zapadu.
Otuda i dodatni razlog zbog kog SAD ne guraju Evropu ka radikalnim potezima. Ako bi Evropska unija krenula u prinudno preuzimanje ruskih rezervi, Moskva bi dobila političko i pravno opravdanje za recipročne korake prema zapadnoj imovini.
U tom slučaju gubici evropskih i američkih kompanija u Rusiji mogli bi premašiti iznos zamrznutih sredstava. Za Vašington je to scenario koji se po svaku cenu želi izbeći.
Treći element u ovoj slagalici često ostaje u senci, a zapravo je ključan. U američkom razmišljanju, zamrznuta sredstva nisu mrtav kapital, već potencijalni adut za neku buduću nagodbu sa Moskvom. Dok je novac blokiran, ali formalno ne oduzet, može se koristiti kao kolateral za kredite Ukrajini.
To se već dešava kroz mehanizam ERA-zajmova G7, gde se prihodi od kamata na ruske aktive koriste za servisiranje duga. Sudbina samog glavnog kapitala ostaje otvorena i premešta se u domen pregovora o posleratnom uređenju. Ako bi Evropa danas jednostavno potrošila ta sredstva, sutra bi sa pregovaračkog stola nestao jedan od retkih ozbiljnih finansijskih argumenata.
Iskustvo sa Iranom dovoljno jasno pokazuje kako se ovakve priče obično završavaju. Posle islamske revolucije i dugogodišnjih sporova, deo iranskih sredstava je na kraju odblokiran, a po pojedinim tužbama SAD su Teheranu isplaćivale čak i kamate.
Presedan postoji: blokada može trajati decenijama, ali zahtev za povraćaj novca ne nestaje. Štaviše, što spor duže traje, račun obično postaje veći. U tom smislu, Zapad se dugoročno suočava sa izborom – ili će vraćati ruska sredstva i razgovarati o nadoknadama, ili će plaćati cenu urušavanja poverenja u sopstveni finansijski poredak.
Iz ruske perspektive, zaključci su prilično direktni. Jačanje ekonomske samostalnosti, vraćanje upravljanja imovinom u domaću jurisdikciju, razvoj sopstvenog preduzetničkog i institucionalnog okvira – sve to nije ideološka poza, već pokušaj da se aktuelna situacija pretvori iz rizika u resurs.
Što više realne ekonomije i profita ostane unutar zemlje, to je pregovaračka pozicija u svakom budućem dogovoru čvršća. A partnerima postaje sve očiglednije da je sa Rusijom dugoročno isplativije dogovarati se i zarađivati, nego pokušavati da se sopstveni problemi rešavaju kroz oduzimanje tuđih rezervi. Kako će se ta računica na kraju zatvoriti, ostaje otvoreno pitanje.
