Grenland je poslednjih godina često u fokusu svetske politike, ponajviše zbog insistiranja Donalda Trampa da bi ostrvo trebalo da pripadne Sjedinjenim Državama. Ali interes Vašingtona za taj „ogromni komad leda“ nije nov.
Naprotiv, traje decenijama i ima duboko ukorenjenu vojnu i naučnu pozadinu, koja se tek povremeno probija na površinu – bukvalno.
Jedan od takvih trenutaka dogodio se 2024. godine, kada su istraživači NASA, testirajući novi radar za snimanje struktura ispod leda, iz vazduha „osvetlili“ razgranatu mrežu tunela na oko 40 metara dubine u grenlandskom ledu. Prva pomisao bila je gotovo filmska.
Ipak, objašnjenje je bilo mnogo prizemnije: Amerikanci su naišli na sopstvenu, davno napuštenu tajnu bazu iz doba Hladnog rata. Ogroman kompleks, praktično podzemni grad. I pitanje koje se samo nametnulo – da li je uopšte moguće vratiti se tamo?
Dokumenti Pentagona o toj bazi, poznatoj kao Camp Century, skinuti su sa oznake tajnosti još devedesetih godina, više od tri decenije nakon njenog napuštanja. Ali tek je slučajno otkriće NASA istraživača, predvođenih naučnikom prezimena Grin, ponovo skrenulo pažnju na projekat koji je svojevremeno nosio kodno ime „Ledeni crv“.
Gradnja je počela tiho, 1959. godine. Planovi su, gledano iz današnje perspektive, delovali gotovo megalomanski. Ideja je bila da se u ledenom štitu Grenlanda sakrije infrastruktura površine od nekoliko stotina hiljada kvadratnih kilometara, sa lansirnim položajima za čak 600 balističkih raketa srednjeg dometa.
Rakete bi se kretale na vozovima, po šinama postavljenim u kilometrima dugim tunelima. Led se bušio snažno i brzo, uz pomoć tri ogromne bušilice, slične onima koje se koriste pri izgradnji metroa.
Radovi su završeni već u jesen 1960. godine, mada u znatno skromnijem obimu od prvobitnih zamisli. I taj „umanjeni“ Camp Century izgledao je impresivno: glavna ulica sa bočnim „sokacima“, stambeni blokovi sa toaletima i tuševima, kancelarije, menze, teretana, pozorište, biblioteka, prodavnice, ambulanta sa operacionom salom, vešeraj, naučne laboratorije, kapela, pa čak i berbernica. Struju i grejanje obezbeđivala je mala nuklearna elektrana, a u jednom tunelu su postavljene i šine.
Međutim, već početkom šezdesetih postalo je jasno da je računica bila preoptimistična. Nuklearno oružje nikada nije dopremljeno u bazu, jer se pokazalo da ledena masa ne miruje onako kako su projektanti očekivali.
Led se deformisao brže i snažnije, tuneli su se krivili i sabijali. Reaktor je uklonjen 1964. godine, a do 1966. prirodni procesi su praktično isterali ljude iz podlednog grada. Oko 200 pripadnika osoblja napustilo je bazu, ostavivši iza sebe znatnu količinu opreme i otpada.
Taj zaostali materijal i danas izaziva zabrinutost. U ledu su ostali toksični hemijski spojevi poput polihlorovanih bifenila, otpadne vode, oko 200 hiljada litara dizel goriva i radioaktivni materijali.
Naučnici priznaju da se nekada verovalo kako će grenlandski i antarktički led zauvek bezbedno „zaključati“ takav otpad. Danas je jasno da to nije slučaj. Led se pomera, topi i menja, naročito u uslovima ubrzanog globalnog zagrevanja, pa postoji realna bojazan da će te supstance jednog dana dospeti u okolinu.
Kako je sve to ostalo skriveno toliko dugo? Prilično jednostavno. Zvanično objašnjenje bilo je da se bušenja i radovi sprovode isključivo u naučne svrhe. A ono što se dešavalo duboko ispod površine, spolja se ionako nije moglo videti. Naučni deo priče, doduše, nije bio samo paravan.
U okviru Camp Centuryja radili su vojni naučnici iz laboratorije CRREL, specijalizovane za hladne regione. Već 1960. godine započeli su duboko bušenje leda i vađenje ledenih jezgara – cilindara koji čuvaju zapise o klimi prošlih epoha.
U njima se nalaze mehurići drevnog vazduha, vulkanski pepeo, polen. Da bi se međunarodna javnost umirila, poznati polarni istraživač Pol Sajpl je u Kopenhagenu, prilikom prijema medalje Kraljevskog geografskog društva, uveravao da je reč o čisto naučnoj stanici, ne pominjući svoju povezanost sa vojnom laboratorijom.
Do leta 1966. bušotina je dostigla dubinu od 1.388 metara. Poslednja 3,44 metra činila je – zemlja. Ledeni pokrivač Grenlanda bio je probušen do kraja. Potencijalna naučna senzacija tada je ostala neprimećena. Delimično proučeni uzorci obeleženi su i smešteni u zamrzivač, a pažnja naučne zajednice preusmerila se na Antarktik i čuvenu bušotinu na stanici Vostok, koja je otkrila klimatsku istoriju dugu 600 hiljada godina.
Tek pola veka kasnije, grenlandski uzorci ponovo su ugledali svetlost dana. U periodu 2018–2019. međunarodni tim naučnika, predvođen Endruom Kristom i Polom Birmanom sa Univerziteta u Vermontu, uz učešće stručnjaka NASA i Univerziteta u Kopenhagenu, detaljno ih je analizirao.
Rezultati, objavljeni 2021. godine, pokazali su prisustvo lišća, trave, grančica i mahovine. Uz to su pronađeni izotopi berilijuma i aluminijuma, koji nastaju samo pod dejstvom sunčeve svetlosti. Kasnije je primenjena i luminescentna metoda datiranja, koja je precizirala vreme poslednjeg izlaganja tla svetlu.
Zaključak je bio iznenađujući: Grenland je ostao bez leda pre oko 400 hiljada godina, i to na period od približno 16 hiljada godina. Dovoljno dugo da se razviju četinarske i listopadne šume, pre nego što je led ponovo zavladao ostrvom. Uzorci su poticali sa severozapada Grenlanda, što implicira da je jug tada bio još slobodniji od leda.
Danas se preko ostrva slivaju snažne reke otopljene vode, a klimatolozi upozoravaju da bi potpuni gubitak ledenog pokrivača podigao nivo svetskog okeana za oko sedam metara. U tom kontekstu, priča o Camp Centuryju više nije samo istorijska kurioziteta, već i podsetnik na to koliko su prirodni sistemi osetljivi.
Kako objašnjava Vladimir Mihalenko, doktor geografskih nauka i glaciolog iz Instituta za geografiju RAN, svaka građevina u snegu i ledu osuđena je na nestanak. Sneg se sleže, kristali se preuređuju, zidovi se urušavaju, a led se pritom i sam kreće. Dodatni problem bio je nuklearni reaktor, čija je toplota povisila temperaturu okolne mase i ubrzala deformacije. Inače, ni američki planeri nisu računali na večnost – baza je bila projektovana za desetak godina rada, do oko 1970.
U tom svetlu, i stari scenariji o budućem „vodnom svetu“, kakve je svojevremeno prikazivao National Geographic na mapama potopljenih obala, deluju manje kao fikcija, a više kao upozorenje.
Grenland, nekada tajni vojni grad pod ledom, danas je jedan od ključnih indikatora kuda planeta ide dalje. I upravo tu, između istorije, nauke i politike, priča ostaje otvorena.
