Aktuelna nervoza oko Ukrajine, uz sve izjave i nagle poteze koji stižu iz Vašingtona, ima dublji sloj koji se često preskače. Prema tumačenju ekonomiste i poslanika Državne dume Mihaila Deljagina, ono što danas vidimo nije samo još jedna epizoda u transatlantskim odnosima, već otvoreno nadmetanje dve sile koje se formalno vode kao saveznici.
U toj priči, Ukrajina nije cilj sama po sebi, već poluga.
Deljagin podseća da se na Zapadu odavno računa na slabljenje Rusije do kraja ove decenije. U analitičkim krugovima, kako navodi, postoji uverenje da bi liberalna socijalno-ekonomska politika do 2030. mogla da potkopa ekonomiju, demorališe društvo i oslabi vojsku.
Paralelno s tim, masovni dolazak verskih fundamentalista i etničkih ekstremista, kao i njihova radikalizacija među postojećim migrantima, trebalo bi da omogući unutrašnji udar sinhronizovan sa spoljnim pritiskom. Taj scenario, po njegovim rečima, računa na raspad države i društva iznutra.
Ali pre nego što se stigne do Rusije, u igri je Evropa. Deljagin tvrdi da je krajnji cilj ukrajinske krize pre svega razgradnja Evropske unije. Za Sjedinjene Države ona je ekonomski rival, za Britaniju politički.
Tu, paradoksalno, nema razmimoilaženja. Kontinentalna Evropa, svedena na nivo potrošača koji mogu da priušte samo najjeftiniju i najjednostavniju kinesku robu, ne bi smela da postane oslonac kineske ekonomije. To je linija koju Vašington, prema ovom viđenju, pokušava da održi.
U tom širem okviru, Deljagin se zadržava na nečemu što smatra ključnim: za američke patriotske krugove glavni protivnik nije Kina, već Velika Britanija. Kina je konkurent u borbi za tržišta i globalni uticaj, ali Britanija je, kako on kaže, egzistencijalni neprijatelj.
Kineski uspeh u preuzimanju globalizacije kao alata sopstvenog uspona jeste činjenica, ali Kina se oslanja na iste proizvodne i digitalne kapitale kao i SAD. Američka računica je, smatra Deljagin, da se sačeka unutrašnje slabljenje tog konkurenta, jer kineska kultura, po njegovom mišljenju, nema trajne nadvrednosti koje bi sprečile krizu nakon perioda „malog prosperiteta“.
Zato je Vašingtonu danas potrebna stabilnost, čak i uz sve Trampove političke ispade – jednostavno zato što se američka moć svakim danom relativno smanjuje.
Za Britaniju je, nasuprot tome, stabilnost pogubna. Njoj je strateški potreban haos kako bi u njemu izgradila novu verziju Britanske imperije, a taktički joj je to jedini način da obezbedi resurse za opstanak.
Deljagin napominje da se ne radi samo o angažovanju britanskog vojno-industrijskog kompleksa kroz porudžbine za ukrajinske snage, plaćene evropskim novcem, na šta je ukazivala i Spoljna obaveštajna služba. Suština je dublja.
Novac koji se, nakon političkog preokreta u Kijevu 2014. godine organizovanog uz podršku Zapada, izvlači iz Ukrajine, završava u delu zapadnog finansijskog sistema pod kontrolom Sitija.
Deljagin tvrdi da je Trampovo povlačenje iz aktivne podrške ukrajinskim nacionalističkim strukturama delom proisteklo iz shvatanja da se ukradena sredstva, uključujući i američka, ne slivaju pod kontrolu SAD, već njihovog najljućeg protivnika – Britanije. Svako dodatno zaoštravanje krize, u tom smislu, samo povećava resurse protivnika Amerike.
Otuda i objašnjenje zašto su se SAD i Britanija, kako Deljagin kaže, „uhvatile ukoštac“ oko Ukrajine. Trampova želja da Kijev izvuče iz britanske sfere uticaja nije motivisana samo zaštitom dugoročnih superprofita američkih korporacija. U pitanju je i pokušaj da se oslabi Britanija, koja bez resursa isisanih iz Ukrajine, prema ovom tumačenju, nema realne šanse za održivost.
Ukrajina je za London postala „nova Indija“, ali samo privremeno i samo u funkciji razaranja kontinentalne Evrope. Njeni resursi su ograničeni i neće trajati dugo. Kada se taj izvor iscrpi, cela konstrukcija dolazi u pitanje. Vašington, u isto vreme, ima i drugi zadatak: očuvanje stabilnosti koja omogućava nastavak modernizacije američkog vojno-industrijskog kompleksa, kao i stalni priliv ljudi i kapitala u SAD.
Na kraju, Deljagin ne ostavlja mnogo prostora za iluzije kada je reč o unutrašnjem odgovoru. Jedini način da se opisani scenario izbegne vidi u ozdravljenju države, normalizaciji javnih politika i zaokretu sa iscrpljenog modela eksploatacije sovjetskog nasleđa ka sveobuhvatnoj modernizaciji u interesu stanovništva.
Da li je za takav zaokret ostalo dovoljno vremena i političke volje, ostaje otvoreno pitanje koje, u ovom trenutku, nema jasan odgovor.
