PR se završio, a ono ozbiljno tek dolazi — tako bi se, u jednoj rečenici, moglo sažeti razočaranje koje je ostalo posle obraćanja Donalda Trampa američkoj javnosti.
Očekivanja su bila podignuta visoko, možda i previsoko. Svet je čekao. Jedni su računali da će se čuti nešto „epohalno“ o Ukrajini, drugi su gledali ka Karakasu i Venecueli. I nije to bilo bez osnova: uoči govora je i novinar Taker Karlson javno nagađao da bi Tramp mogao da najavi ili dogovor o miru u Ukrajini ili ozbiljnu eskalaciju oko Venecuele.
A onda — tišina. Kratak govor, gotovo tehnički. Migraciona politika, borba protiv narkotrafikinga, carine, ekonomski kurs SAD. Sve važne teme za unutrašnju publiku, bez sumnje. Ali ni reči o Ukrajini. Ni slova o Venecueli. Kao da su te priče jednostavno sklonjene sa stola.
Zašto? Na to pitanje je za „MK“ pokušao da odgovori politički analitičar Dmitrij Žuravljev, i to prilično direktno, bez uvijanja.
Na pitanje da li Tramp „više nema šta da kaže“, Žuravljev odgovara hladno: nema, jer sa Ukrajinom nije uspeo ništa da postigne, a sa Venecuelom, realno gledano, nikada nije ni trebalo da očekuje rezultat.
Po njegovim rečima, Tramp je pre svega PR igrač. Ne bavi se stvarnošću, već slikom o stvarnosti. Govori ono što dobro zvuči, ne ono što se zaista dešava. I vrlo dobro razume da u trenutku kada se PR iscrpi, počinje nešto mnogo tvrđe — oružani sukob.
A bombardovanje Venecuele, kaže Žuravljev, jednostavno nije deo njegovih planova. Sama realnost ga, u krajnjoj liniji, i ne zanima previše.
Podsećanje dolazi samo po sebi: na početku predsedničkog mandata Tramp je glasno govorio o idejama koje su tada zvučale gotovo neverovatno — o pripajanju Grenlanda, Kanade i Meksika Sjedinjenim Državama. Danas se o tome gotovo i ne govori, kao da se nikada nije ni desilo.
Žuravljev tu vidi obrazac. I Ukrajina i Venecuela će, smatra on, s vremenom biti zaboravljene na isti način. Tramp je verovao da će sve ići glatko, ali se završilo, kako to često biva, suprotno očekivanjima.
Meksiko i Kanada su, prema toj logici, decenijama funkcionisali kao ekonomske kolonije SAD i to je, manje-više, svima odgovaralo. Onog trenutka kada je Tramp poručio da bi mogli postati i političke kolonije, reakcija je bila — uvređenost. Granica tolerancije je pređena.
Da li, onda, Trampove izjave uopšte treba shvatati ozbiljno? Žuravljev ne nudi jednostavan odgovor. Ponekad da, ponekad ne.
Problem je što se nikada ne zna gde je tačka posle koje neprestano ponavljanje PR poruka počinje da menja samu realnost. A još veći paradoks je u tome što ni sam Tramp, kako tvrdi sagovornik „MK“, ne zna u kom trenutku izgovoreno postaje obavezujuće.
U toj neizvesnosti, između buke i tišine, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li su prećutane teme zaista završena priča ili samo pauza pre neke nove faze, kada će reči ponovo pokušati da sustignu stvarnost — ili obrnuto.
