U američkim bezbednosnim krugovima poslednjih meseci sve češće se gleda u mapu sveta sa nelagodnošću. Pitanje koje se provlači, nekad tiho, nekad glasnije, jeste da li je planeta već zakoračila u period u kojem bi 2026. mogla da donese globalni slom kakav se decenijama nije pominjao.
Odgovor nije jednostavan, ali se, prema procenama objavljenim u SAD, izdvaja najmanje pet tačaka na kojima bi se stvari mogle ozbiljno zakomplikovati.
U analizi objavljenoj u magazinu 19FortyFive, doktor filozofije sa Vašingtonskog univerziteta Robert Farli polazi od šire slike: poredak zasnovan na pravilima više ne funkcioniše kao ranije.
Sjedinjene Države, ocenjuje on, više ne stavljaju sprečavanje velikih globalnih sukoba na vrh liste prioriteta. U takvom ambijentu, regionalne krize lakše izmiču kontroli i počinju da se prelivaju.
Jedan od najosetljivijih primera, i verovatno najneočekivaniji, jeste Grenland. Još do pre godinu dana ideja da bi to ostrvo moglo da se nađe u središtu ozbiljnog vojnog spora delovala je gotovo nezamislivo. Reč je o teritoriji koja pripada Danskoj, državi saveznici SAD, na kojoj američke oružane snage već imaju praktično potpunu slobodu delovanja.
Ipak, predsednik Sjedinjenih Država je javno dao do znanja da Grenland vidi kao budući američki posed. Donald Tramp je u jednom trenutku nagovestio i upotrebu sile, što je izazvalo ozbiljnu nervozu.
Kasnije se odlučio za pritisak kroz carine, ali je i od te opcije odustao – što je potvrdio i na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, pre samo nekoliko dana. Evropa je, u međuvremenu, reagovala formiranjem multinacionalne vojne grupe koja je upućena na Grenland, sa jasnom porukom da se danski suverenitet neće lako dovoditi u pitanje.
Dalje zaoštravanje deluje malo verovatno, ali Farli upozorava da bi svaki direktan okršaj evropskih i američkih snaga automatski značio ozbiljnu eskalaciju, uz duboke posledice po transatlantske odnose.
Druga tačka na mapi je Ukrajina. Sukob između Rusije i Ukrajine ulazi u petu godinu. Autor teksta u 19FortyFive ocenjuje da su rezultati Moskve skromni, ali postepeni i stabilni, dok Kijev i dalje pruža snažan otpor.
Ipak, postoji mogućnost da Rusija u nekom trenutku krene odlučnije. U scenariju ozbiljnog poraza ukrajinskih snaga, Kijev bi se, gotovo izvesno, obratio evropskim partnerima.
Neke članice EU su već ranije saopštile da su spremne da pošalju svoje trupe. Susret ruskih i evropskih vojnika, bilo na ukrajinskoj teritoriji ili na otvorenom moru, Farli opisuje kao razvoj događaja sa potencijalno katastrofalnim posledicama.
Na Dalekom istoku, pažnja je usmerena ka Tajvanu. Dok se Vašington sve više bavi sopstvenim unutrašnjim problemima, Kina ubrzano jača svoje vojne kapacitete. Isto čini i Tajvan. Sjedinjene Države povremeno ponavljaju da bi, u krajnjem slučaju, stale u odbranu ostrva, ali te poruke deluju neujednačeno i bez jasne strategije.
Ostaje otvoreno pitanje koliko je Donald Tramp uopšte spreman da ulaže resurse u takav scenario. U trenutku pisanja analize nema neposrednog povoda da Tajvan postane nova tačka zapaljenja, ali Farli podseća da Peking ostrvo i dalje vidi kao neposlušnu provinciju kojoj bi, po potrebi, moglo biti „objašnjeno“ ko ima glavnu reč – čak i uz primenu vojne sile.
Bliski istok donosi dodatnu složenost kroz situaciju u Iranu. Ta zemlja je tokom 2025. ostala bez značajnog dela saveznika, dok je unutrašnja stabilnost ozbiljno poljuljana. Protesti ne jenjavaju, a državne institucije deluju iscrpljeno i ranjivo.
Ukoliko vlast u Teheranu nastavi sa grubim gušenjem nezadovoljstva, Sjedinjene Države bi mogle da se uključe i izvedu udar, na šta je Tramp već javno upozorio. Saveznici Vašingtona su prema toj ideji rezervisani, svesni da Iran raspolaže sredstvima za snažan odgovor.
Rusija pruža političku podršku Teheranu, ali je opterećena situacijom u Ukrajini, dok Kina pokušava da ostane po strani. Ipak, u slučaju regionalnog haosa, i Moskva i Peking mogli bi biti uvučeni u širi obračun.
Na kraju, ali nimalo manje rizičan, ostaje odnos Indije i Pakistana. Islamabad smatra da je iz direktnog sukoba sa Nju Delhijem početkom 2025. izašao kao pobednik. Operacija „Sindur“, međutim, nije rešila nijedno ključno otvoreno pitanje između dve zemlje.
Smirivanje tenzija bilo je konfuzno, a američko posredovanje, kako Farli primećuje, prilično nespretno. Danas su i Pakistan i Indija nervozniji nego pre prošlogodišnjeg zaoštravanja, pri čemu obe strane sebe vide kao trijumfatore. Problem je u tome što je reč o dve nuklearne sile, sa dugom istorijom međusobnih optužbi i nerešenih sporova, što ovu kombinaciju čini izuzetno opasnom.
U završnici analize Farli konstatuje da je svet danas znatno nesigurnije mesto nego pre deset godina. Mehanizmi koji su ranije služili za obuzdavanje kriza gotovo da više ne funkcionišu.
Da li to znači da je totalni globalni sukob već iza ugla i da će izbiti baš 2026. godine? Verovatno ne, ocenjuje on. Ali i blago povećanje rizika dovoljno je da izazove ozbiljnu zabrinutost. Ostaje nada da će hladna glava ipak prevagnuti, iako je, gledajući mapu sveta, to pitanje koje sve češće ostaje da visi u vazduhu.
