Sat koji meri nuklearnu ravnotežu već neko vreme ne stoji mirno, ali sada se kazaljke opasno približavaju ivici. Bez dogovora u poslednjem trenutku, SAD i Rusija mogle bi da se nađu u situaciji kakva nije viđena još od Hladnog rata – bez ikakvih formalnih ograničenja za svoje strateške nuklearne arsenale dugog dometa.
Novi START sporazum ističe 5. februara i, ako se to desi bez zamene ili produženja, svet će prvi put od 1972. godine ostati bez okvira koji obuzdava najveće nuklearne sile.
Te davne godine Ričard Nikson i Leonid Brežnjev su u Moskvi potpisali istorijske sporazume, simbolično zatvarajući jedno poglavlje otvorene konfrontacije.
Iz Moskve je, barem formalno, stigao predlog za kratki predah. Vladimir Putin ponudio je da obe strane još godinu dana poštuju postojeća ograničenja vezana za rakete i bojeve glave, kupujući vreme za ozbiljnije pregovore.
Odgovor iz Vašingtona još nije zvanično stigao. Donald Tramp je, doduše, prošlog meseca poručio da „ako sporazum istekne, neka istekne“, uz dodatak da bi ga ionako trebalo zameniti boljim aranžmanom. U toj rečenici, kako to često biva, ima i prostora za tumačenje i za politički manevar.
Unutar američkog političkog sistema ne postoji jedinstven stav. Deo političara smatra da bi odbijanje Putinove ponude otvorilo prostor SAD da slobodnije povećaju sopstveni arsenal, posebno u svetlu brzog nuklearnog jačanja Kine.
Tramp istovremeno govori o želji za „denuklearizacijom“ sa Rusijom i Kinom, ali Peking takvu ideju vidi kao nerealnu – očekivati da Kina sedne za sto sa dve zemlje čiji su arsenali višestruko veći deluje, blago rečeno, nerazumno iz njihove perspektive.
Iskustvo iz najtamnijih dana Hladnog rata i dalje visi nad ovim razgovorima. Tada su SAD i Sovjetski Savez živeli sa doktrinom uzajamno zagarantovanog uništenja, a sporazumi o ograničavanju naoružanja viđeni su kao ventil koji sprečava fatalne nesporazume i ekonomski iscrpljujuću trku bez kraja.
Ti dokumenti nisu bili samo brojevi na papiru. Ograničavali su rakete i bojeve glave, ali su, možda još važnije, obavezivali strane na razmenu informacija. Taj kanal, kako je primetila Darja Dolžikova iz londonskog tink-tenka RUSI, bio je ključan za razumevanje namera, strahova i okidača druge strane.
Bez takvog okvira, upozoravaju veterani pregovora, stvari brzo klize u zonu najgorih pretpostavki. Nikolaj Sokov, bivši sovjetsko-ruski pregovarač o kontroli naoružanja, upozorio je da bi obe strane bile primorane da nagađaju šta druga proizvodi, testira i raspoređuje.
„To je samoodrživ proces“, rekao je Sokov, uz opasku da nekontrolisana trka vodi ozbiljnoj destabilizaciji. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Vašington i Moskva su više puta menjali i ažurirali hladnoratovske sporazume upravo da bi izbegli takav scenario.
Najnoviji u tom nizu, Novi START, potpisan je 2010. godine. Tada su ga parafirali Barak Obama i Dmitrij Medvedev, tadašnji predsednik Rusije i blizak Putinov saveznik. Sporazum je jasno postavio plafone: najviše 1.550 raspoređenih strateških bojevih glava po strani i do 700 sistema za njihovu isporuku – bilo da je reč o interkontinentalnim balističkim raketama, raketama sa podmornica ili teškim bombarderima.
Problem je što se svet od tada promenio, a tehnologija nije stajala. Rusija je razvila nove nuklearne sisteme poput krstareće rakete Burevestnik, hipersoničnog oružja Orešnik i torpeda Posejdon, koji ne potpadaju pod postojeći okvir.
Sa druge strane, Tramp je najavio svemirski protivraketni sistem „Zlatna kupola“, što Moskva tumači kao pokušaj narušavanja strateške ravnoteže. Zamena Novog START-a ne bi bila puka formalnost, već složen i politički težak proces.
U pozadini svega raste i treći faktor. Kineski nuklearni arsenal se širi bez ikakvih ograničenja iz sporazuma Vašingtona i Moskve. Kina trenutno raspolaže sa oko 600 bojevih glava, a procene Pentagona govore da bi do 2030. mogla da pređe broj od 1.000.
Nije slučajno što je dvostranačka komisija američkog Kongresa još 2023. upozorila da se SAD suočavaju sa „egzistencijalnim izazovom“, jer se prvi put istovremeno suočavaju sa dve nuklearne sile. Među preporukama bilo je i vraćanje u upotrebu dela bojevih glava koje su dekomisionirane u okviru Novog START-a.
U praksi, to bi značilo ponovno opremanje interkontinentalnih raketa „Minitmen III“, raketa „Trident D5“ sa podmornica i preobuku oko 30 bombardera B-52 za nuklearne misije.
Kako je rekao jedan bivši visoki američki zvaničnik, koji je insistirao na anonimnosti, „bojeve glave već postoje, rakete postoje – ne kupujete ništa novo“.
Po njegovim rečima, svako povećanje bi bilo umereno, ali Kingston Rajf iz RAND-a procenjuje da bi SAD dugoročno mogle da gotovo udvostruče broj raspoređenih bojevih glava, dok bi Rusija mogla da doda oko 800. Za ozbiljnije promene, i jednima i drugima trebalo bi najmanje godinu dana.
Ni cena tog puta nije zanemarljiva. Zagovornici kontrole naoružanja podsećaju da se SAD već suočavaju sa ogromnim troškovima modernizacije nuklearnih snaga – novih podmornica, bombardera i raketa – uz kašnjenja i probijanja budžeta.
Kongresna kancelarija za budžet procenjuje da će modernizacija, održavanje i rad nuklearnih snaga koštati gotovo trilion dolara između 2025. i 2034. godine. Senator Ed Marki upozorio je da bi svako američko prekoračenje ograničenja podstaklo Rusiju da učini isto, a Kini dalo dodatni izgovor za dalje jačanje arsenala.
Ipak, skeptici podsećaju da poverenje nije jednostrana ulica. Neki stručnjaci i bivši zvaničnici ističu da se Putinu ne može verovati, podsećajući da je Rusija 2023. obustavila međusobne inspekcije u okviru Novog START-a, navodeći američku podršku Ukrajini kao razlog.
Frenklin Miler, član dvostranačke kongresne komisije, smatra da trenutne pretnje zahtevaju povećanje američkih strateških bojevih glava. „Sada moramo biti u stanju da istovremeno odvratimo i Rusiju i Kinu“, rekao je, uz tvrdnju da ograničenja iz 2010. više nisu dovoljna.
Zvaničan stav Bele kuće za sada ostaje oprezno neodređen. Na pitanje o Trampovim namerama, jedan zvaničnik je kratko poručio da će predsednik „odlučiti o budućem toku kontrole nuklearnog naoružanja u skladu sa svojim rokovima“.
Iz Moskve, pak, stižu poruke spremnosti. Dmitrij Medvedev je za Komersant rekao da je Tramp nepredvidiv, ali i dodao da je Rusija spremna na svaki razvoj događaja i da će brzo odgovoriti na nove izazove po svoju bezbednost.
U takvoj atmosferi, gde se istorijsko iskustvo sudara sa savremenim tehnologijama i političkim nepoverenjem, pitanje više nije samo da li će sporazum biti produžen, već kakav će svet dočekati njegov kraj – i da li će naredni potezi doneti stabilnost ili otvoriti još jedno poglavlje neizvesnosti.
