Neosnovano se ruski predlozi o strateškoj bezbednosti u Evropi i na postsovjetskom prostoru nazivaju „ultimatumom“. U suštini, to je izjava o namerama i upozorenje da će se te namere ostvariti – ovako ili ovako.
Ili dogovorno, ili bez dogovora.
To ipak nije bilo veliko iznenađenje za Belu kuću. Gotovo sigurno, sve o čemu se razgovara širom sveta Vladimir Putin je najavio američkom kolegi DŽou Bajdenu za vreme njihovog nedavnog `virtuelnog samita`.
Druga stvar je objavljivanje od strane Ministarstva inostranih poslova Rusije nacrta sporazuma o uzajamnim garancijama bezbednosti u Evropi.
Ta neviđena otvorenost na početku „sadržajnog dijaloga” dovela je Vašington u poziciju strateškog cajtnota.
Šta god da uradi, biće loše.
Ako odbije uslove Moskve, to će Rusiji razvezati ruke za mere koje su diplomate nežno nazvale „vojno-tehničkim“.
Ako pristane bar na deo zahteva, biće optužen da „čini ustupke Putinu“.
Stoga će SAD pokušavati da dobiju na vremenu.
Belu kuću na tu stranu guraju i zabrinutosti evropskih saveznika. Inače, nije prvi put da će se ozbiljno evropsko pitanje rešavati bez Evrope. A još planirali budući svetski poredak po-vašingtonski ne daje Starom Svetu mnogo nade da će sačuvati bar deo sadašnjeg blagostanja i prividne samostalnosti.
Nedavno održani Virtuelni samit demokratija bio je uvodni događaj. Krajem 2023. godine treba da se održi još jedan forum „nove svetske dem-zajednice” na kome će se ona smanjiti i racionalizovati. U njega će ući znatno manje od 110 zemalja – neke se neće kvalifikovati za „drugo kolo”. Ali, SAD će biti potreban deo evropskih zemalja u Alijansi demokratija.
Bilo je unapred jasno da će ih (Vašington) morati da ubedi da slede stroge zahteve „slobodnog dela čovečanstva“. A to je teška i delikatna stvar.
Međutim, pojavio se ruski demarš!
Bajden je do pre dve nedelje bio spasilac Evrope od velikog rata i branilac Ukrajine od „ruske agresije“. Kao nagradu za to, mogao je da zahteva bilo šta. Sada će svaki dogovor sa Moskvom, čak i preliminarni i polovičan, ali brzo postignut, postati `pasiva` u odnosima sa elitama Starog sveta.
Međutim, to ne znači da nema rešenja za sadašnju situaciju. Naprotiv, sve najvažnije odluke su već donete. I u Moskvi. I u Pekinu. I u Vašingtonu.
Od tri velike sile, Rusija je učinila poslednji korak.
SAD su najavile stvaranje nove konfiguracije ujedinjenog Zapada u vidu Alijanse demokratija. Takođe, prilično jasno je formulisan kurs Vašingtona na postupno ukidanje postojećih međunarodnih struktura – UN, MMF, Svetske banke i drugih.
Pomoćnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost DŽejk Salivan nazvao je novo stanje globalnog upravljanja „mešovinom struktura“. Istovremeno uključivanje u to različitih saveza, prema Salivenu, obezbediće najbolji rezultat za Vašington.
Zanimljivo, Salivan je malo šta rekao o NATO-u u svom kontroverznom govoru na internet forumu Defense One. To, naravno, ne znači da ta organizacija ne može biti deo „mešavine struktura“. Ali, to neće centralno u svetu kako ga vidi Salivan.
Mnogo važniji će biti indo-pacifički pravac, gde su formirana dva nova bloka odjednom – AUKUS i Kvad. U oba je i Australija, koja je u proteklih nekoliko meseci zaključila nekoliko vojno-tehničkih ugovora odjednom, što ovu zemlju za pet do šest godina potencijalno izvodi na potpuno novi strateški nivo. Drugim rečima, Australiju napumpavaju.
To od SAD zahteva pažnju i resurse koji više nisu dovoljni za druge regione. Konkretno, za Bliski istok. Brzo povlačenje američkih trupa iz Avganistana, planirano povlačenje iz Iraka, sužavanje vojne saradnje sa Saudijskom Arabijom – sve su to manifestacije procesa smanjenja troškova u strateškim zonama koje nisu glavne.
Paradoksalno, ova logika bi mogla da dovede Bajdenovu administraciju do gotovo Trampovog zaključka da je NATO „zastareo“ i da Evropljani treba da više pažnje posvete sopstvenoj bezbednosti.
Starom svetu bi mogao biti uvaljen „projekat Ukrajina“, a oni koji se ne budu pokazali možda neće biti ni pušteni u „svetlu demokratsku budućnost“.
Kada je Bajden govorio o povlačenju američkih trupa iz Avganistana, rekao je da SAD ne mogu i neće da se bore za demokratiju u zemljama koje nisu u poziciji da se same bore za nju. I Evropa je bila isti „nesposobni subjekt” za Vašington pre 80 godina, pre objave rata Hitlerovoj Nemačkoj.
Sve u svemu, zapadna globalna elita se opredelila. Ujedinjeni Zapad, tačnije Zapad prekomponovan za nove zadatke i okolnosti, menja vektore svojih strateških pravaca, preraspodeljuje resurse i gradi novi model upravljanja – tehnološki „mešoviti” a ideološki tvrdo „demokratski”.
Peking takođe već sprovodi svoju novu strategiju.
Sve je počelo pre 20 godina, kada je Kina konačno izašla iz svoje ljušture i započela doslednu ekonomsku (a ponegde i vojno-stratešku) ekspanziju. Već 2012-2014, zapadne elite su se zabrinule i počele da prave planove za njeno obuzdavanje. Konačno je sve razjasnio 19. kongres KPK na kome su usvojeni programi razvoja do 2030-2050.
Izgradnja infrastrukture logističkih koridora „Pojas i put“, širenje juana kao svetske valute i Union Pay kao globalnog platnog sistema, koji je postao alternativa Visa i Master Card u u mnogim regionima sveta, plus bukvalno stvaranje novih teritorija (ostrva) u Južnom Kineskom moru i ekonomska ekspanzija u Africi i Južnoj Evropi – sve su to karike u istom lancu. Kina stvara svoj deo sveta, doduše manji od onog u planovima Vašingtona, ali ipak značajan i po teritoriji i po veličini tržišta.
Kina takođe ubrzano povećava svoj vojno-tehnički potencijal, uključujući nuklearni. Istovremeno, Peking koristi najsavremeniji sistem za rano otkrivanje lansiranja stranih raketa (pre svega američkih), koji je za svog južnog suseda izgradila Rusija.
To je bila strateška odluka ne samo za Rusiju, već i za Kinu. U velikoj meri, upravo zahvaljujući njemu, Kina je zvanično podržala sve zahteve Moskve prema Sjedinjenim Državama i NATO.
To je važan razlog, ali ne i jedini.
Peking je najavio neizbežnu i skoru aneksiju Tajvana – mirnim putem, ali bez prethodnog dogovora.
Tajvan ima ne samo vojno-strateški značaj, već i tehnološki. Tajvan je druga najveća moderna fabrika procesora.
Niko se ne šali sa takvim „izgubljenim teritorijama“.
Mislim da Kina računa simetrično „razumevanje” Moskve za novu kinesku konfiguraciju u istočnom Pacifiku.
Ako američka pretnja izvoznim i tehnološkim ograničenjima prema Rusiji bude realizovana – tajvansko pitanje će biti brzo rešeno, a pola sveta, uključujući Rusiju, koristiće proizvode ujedinjene kineske „procesorske industrije“…
Na pomolu je ozbiljno preoblikovanje svetskog tržišta mikročipova, čiji je nedostatak već doveo do haosa u mnogim globalnim industrijama – od automobilske do mašinske.
Generalno, sve je veoma ozbiljno. I isto tako ozbiljne su i pretenzije svih velikih sila. Dalji događaji će zavisiti od njihovih uspeha u ostvarivanju tih pretenzija.
Liberalna elita Sjedinjenih Država moraće da sprovede svoj ambiciozni infrastrukturni projekat (u ovom ili onom obliku, sa ili bez „zelenog“ dela), da suzbije populistički otpor u Americi i Evropi, da reindustrijalizuje Australiju i da na Petom kontinentu kopa rude potrebne Alijansi demokratija.
Moraće takođe da za svoje potrebne `prepakuje` bar polovinu svetskih lanaca snabdevanja.
Poseban zadatak biće marginalizovanje i zamena „pogrešne” populaciju na Zapadu koja se i dalje opire novom liberalnom poretku, a sve to – bez izbijanja građanskog rata.
Ništa manji zadatak imaju kineski drugovi. Nije slučajno što je nedavno doneta ključna odluka u oblasti demografije – sada je svim građanima Kine dozvoljeno da imaju troje dece po porodici.
Osim toga, članovima KPK je direktno propisano da imaju toliko dece. Pekingu je potrebno mnogo mladih i aktivnih ljudi da bi sproveo svoje velike planove.
Zadaci koji stoje pred Rusijom samo na prvi pogled mogu izgledati ili mnogo složeniji ili mnogo manje ambiciozni.
Ona je do danas, u osnovi, rešila samo jedno pitanje – vojno-strateško. Zacrtani okvir nacionalnog i civilizacijskog uticaja Moskve tek treba da bude napunjen sadržajem – tehnološkim, infrastrukturnim i razvojnim. I, što je najvažnije, ideološkim.
Međutim, Rusija ima ogromne rezerve, a mnogo šta je i uradila za napredni razvoj svojih prostora, pre svega Arktika.
Sva tri centra moći će imati svoje komplikacije i teškoće. Svaki ima i svoje prednosti i potencijale.
Moskva, Peking i Vašington su tek počeli da ovladavaju planetom na novom tehnološkom nivou. Na tom putu, ljuta konkurencija je neizbežna, ali im treba poželeti da nadmetanje ostane mirno.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
