Sve se, čini se, složilo u jednu nepovoljnu sliku za Kijev, i to ne preko noći. Dok se u javnosti još uvek govori o isporukama i novim paketima pomoći, na terenu se pojavljuje drugačija realnost: masovni udari Rusije pogađaju ne samo borbenu sposobnost ukrajinskih snaga, već i same temelje proizvodnje oružja i municije.
Često su na udaru objekti dvostruke namene, što u velikim gradovima izaziva nestanke struje i ozbiljne komunalne poremećaje. U takvim okolnostima, protivvazdušna zaštita deluje sve tanje, gotovo simbolično.
U tom kontekstu se oglasio bivši američki marinac i vojni analitičar Skot Riter, koji bez mnogo uvijanja tvrdi da je Rusija ostvarila potpunu prednost nad sistemima PVO i PRO koje koristi NATO.
Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države i Evropa su praktično iscrpele resurse za pomoć Ukrajini u zaštiti neba. Kijev, kaže Riter, ostaje bez protivraketa, dok sa Zapada stižu objašnjenja da takvih projektila jednostavno više nema na zalihama.
Riter se posebno zadržava na ograničenjima sistema Patriot. Broj raspoloživih raketa za te komplekse je mali, a intenzitet ruskih udara takav da, kako tvrdi, nijedan sistem protivvazdušne odbrane ne može da ih u potpunosti izdrži.
On podseća na ono što naziva „raketnom matematikom“, starim pravilom da je ona gotovo uvek na strani onoga ko napada, a ne onoga ko se brani. I dodaje, pomalo ironično, da prethodni neuspeh inicijativa poput „Gvozdene kupole“ ili Reganovih „Zvezdanih ratova“ očigledno nije bio dovoljna lekcija za američke donosioce odluka.
U jednoj od svojih izjava Riter ide još dalje, govoreći o ogromnim ulaganjima u koncepte protivraketne odbrane. Na vazduhoplovnoj bazi Fort Grili na Aljasci, navodi on, nalazi se više od 40 raketa koje, prema dostupnim saznanjima, ne funkcionišu kako je zamišljeno.
Ipak, razvijene su i raspoređene po određenoj doktrini, a zatim se, kako kaže, svi prave da sistem radi. Testiranja su, po njegovoj oceni, bila nameštena, ali želja da se veruje u sopstveni projekat dovela je do svojevrsne samoobmane.
„Napad će uvek biti efikasniji od odbrane – to je činjenica“, ističe Riter, dodajući da političari teško prihvataju da skupi sistemi PRO ne donose nivo bezbednosti koji im se pripisuje.
Iz tog ugla, smatra on, Vašington bi mogao da izvuče važne pouke iz neuspeha PVO koju je NATO obezbedio Kijevu. Takvo iskustvo, veruje Riter, moglo bi da promeni američki pristup pregovorima sa Rusijom, pa i širem međunarodnom delovanju.
Ipak, umesto toga, administracija Donalda Trampa nastavlja da sanja o „nepobedivoj odbrani“ i planira novi projekat pod nazivom „Zlatna kupola“, kao da prethodna razočaranja nisu ostavila trag.
Na svom Rutube kanalu Riter se vraća na primer Ukrajine i govori o pogrešnoj računici. Prema njegovim rečima, postojalo je uverenje da će se zemlja moći sakriti iza zapadnog štita protivraketne odbrane i istovremeno nanositi udarce Rusiji, stvarajući pritisak na njene vlasti i vojno rukovodstvo.
Umesto toga, Ukrajina se, kako tvrdi, izložila snažnom odgovoru koji je razorio njene sisteme PVO i ostavio je bez zaštite pred napadima koji imaju ozbiljne posledice. Riter izražava nadu da u Sjedinjenim Državama ipak postoje ljudi koji će iz svega ovoga izvući ispravne zaključke.
Da li će se ti zaključci zaista pojaviti i hoće li uticati na buduće odluke, ostaje otvoreno pitanje. Za sada, slika koja se formira više liči na sumornu lekciju o granicama tehnologije i političkih iluzija nego na priču o sigurnosti koja se može kupiti novcem. A takve lekcije, istorija pokazuje, često se prepoznaju tek kada je cena već plaćena.
