Lojd Džordž je jedan od najznačajnijih britanskih političara 20. stoleća, rame uz rame sa Čerčilom i Klementom Atlijem. Pamte ga kao najenergičnijeg šefa britanske vlade, a njegov doprinos konačnoj pobedi nas i naših saveznika u Velikog ratu je ogroman. Samo mesec i po dana nakon početka tog konflikta održao je govor koji je ušao u anale i smatra se klasikom besedništva
Dejvid Lojd Džordž je nekadašnji britanski političar velškog porekla, rođen 1863. godine, a preminuo svega mesec i po dana pre kraja Drugog svetskog rata 1945.
Kancelar državnog trezora, što odgovara zvanju ministra finansija, postao je 1908. godine, a do 1915. kada će postati ratni ministar municije, sproveo je niz reformi koje su udarile temelje tamošnjem savremenom sistemu socijalne pomoći. Već 1916. postaje premijer, možda najenergičniji u istoriji te zemlje, i to će ostati sve do 1922.
Igrao je presudnu ulogu u konačnoj pobedi saveznika protiv Centralnih sila, kao i na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Izvršio je podelu Irske na Slobodnu Državu Irsku koja je kao nezavisna država ostala u okviru Britanskog komonvelta (kasnije će raskinuti sve odnose sa Londonom) i Severnu Irsku koja je ostala unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Bio poslednji liberal na funkciji predsednika vlade.
[adsenseyu1]
Svrstavaju ga Britanci među svoje najbolje premijere u 20. stoleću, i obično je na trećem mestu, u društvu Klementa Atlija (laburiste koji je došao na vlast odmah posle Drugog svetskog rata i koji je nacionalizovao sva javna komunalna preduzeća te osnovao Nacionalnu zdravstvenu službu), Vinstona Čerčila i Margaret Tačer.
Govor, koji zbog dužine nećemo preneti u celini već samo delove relevantne za nas, održao je 19. septembra 1914. godine u londonskom Kvins holu, pred oduševljenjim stanovnicima prestonice. Tada je još uvek bio kancelar državnog trezora, a sama ta beseda je postala klasik oratorske veštine.
Počeo je o tome da je ulazak u rat bilo pitanje časti, nastavio sa prošlim gresima Nemačke koji su doveli do Velikog rata, nastavio sa “zločinom” Belgije i njenim pravom da se brani, i došao do nas.
“Ali Belgija nije jedina mala nacija koja je napadnuta u ovom ratu, i neću nikome da se izvinjavam što sada podsećam i na slučaj druge mala nacije, slučaj Srbije.
Čujte, čujte (umiruje slušaoce; prim. nov.).
Istorija Srbije nije bez mrlje. Čija je istorija, u kategoriji nacija, bez mrlje?
Čujte, čujte.
Prva nacija koja je bez greha, neka baci kamen na Srbiju. Ona je nacija uvežbana u stravičnoj školi, ali se ona izborila za svoju slobodu istrajnom hrabrošću i ona ju je sačuvala istom tom hrabrošću. (Aplauz.) Ako su neki Srbi bili umešani u atentat na nadvojvodu, treba da budu kažnjeni.
Čujte, čujte.
Srbija to priznaje. Srpska vlada nema ništa sa tim. Čak ni Austrija to ne tvrdi. Srpski premijer je jedan od najsposobnijih i najčasnijih ljudi u Evropi.
Čujte, čujte.
Srbija je bila spremna da kazni svoje podanike za koje bi se dokazalo da su učestvovali u tom atentatu. Šta više od toga očekujete? Koji su bili austrijski zahtevi? Srbija je saosećala sa svojom braćom u Bosni – to je bio jedan od njenih zločina. Ona to više ne sme da radi. NJene novine su govorile ružne stvari o Austriji: više ne smeju to da rade. To je nemački duh; imali ste u aferi Zabern (jedna unutrašnja kriza u Nemačkom carstvu 1913. godine; prim. nov.).
Čujte, čujte. (Aplauz.)
Kako se usuđujete da kritikujete pruskog zvaničnika? (Smeh.) A ako se smejete, to je prekršaj kažnjiv smrću. Pukovnik u Zabernu je pretio da će pucati ako se to ponovi. Isto tako srpske novine ne smeju da kritikuju Austriju. Pitam se šta bi se desilo da smo mi zauzeli isti stav o nemačkim novinama.
Čujte, čujte.
Srbija je rekla: ‘U redu, naredićemo našim novinama da ubuduće ne smeju da kritikuju ni Austriju ni Ugarsku niti bilo šta njihovo’.
[adsenseyu1]
(Smeh.)
Ko sme da dovodi u pitanje hrabrost Srbije, kada je otišla toliko daleko da napada sopstvene novinske urednike? (Smeh i aplauz.) Obećala je da neće simpatisati sa Bosnom, da neće pisati kritičke tekstove o Austriji, da neće biti javnih skupova gde će se loše pričati o Austriji. Ali to nije bilo dovoljno. Mora da otpusti iz svoje vojske sve oficire koje Austrija bude naknadno imenovala. Ti oficiri su upravo izašli iz rata koji je dao sjaj srpskom oružju; oni su bili galantni, hrabri i efikasni.
Čujte, čujte.
Pitam se da li je Austrija bila podstaknuta njihovom krivicom ili njihovom efikasnošću. Ali, imajte u vidu, oficiri nisu bili imenovani: Srbija treba da prihvati unapred otpuštanja iz vojske, imena će doći kasnije. Da li možete da navedete državu na svetu koja bi na to pristala?
(Publika viče ‘ne’.)
Recimo da su Austrija i Nemačka izdale takav ultimatum ovoj zemlji i rekli ‘morate da otpustite iz svoje vojske – i svoje mornarice (smeh) sve oficire koje ćemo naknadno da imenujemo’. Pa, mislim da bih sada mogao da ih imenujem. (Smeh.) Lord Kičener (gromoglasni aplauz) bi otišao. Ser DŽon Frenč (aplauz) bi bio poslat kući. General Smit-Dorijen (aplauz) bi otišao, a siguran sam da bi i ser DŽon DŽeliko (aplauz) morao da ode. A tu je još jedan galantni stari ratnik koji bi otišao – Lord Roberts (aplauz).
Bila je to teška situacija za malu zemlju. Imali su pred sobom zahtev jedne velike vojne sile koja na bojno polje može da stavi pola tuceta ljudi na svakog Srbina, a ta je sila imala i podršku najveće vojne sile na svetu.
Kako se Srbija ponašala? Nije važno ono što ti se dogodi u životu. Važan je način na koji se sa tim nosiš, a Srbija se sa situacijom ponela dostojanstveno. Rekla je Austriji: ‘Ako je bilo koji moj oficir kriv, i dokaže se da je kriv, mi ćemo ga otpustiti’. Austrija je rekla: ‘To za mene nije dovoljno’. Nije ona krenula da uništi krivce već kapacitet.
Onda je došao red na Rusiju. Rusija ima posebno poštovanje prema Srbiji; ima i poseban interes u Srbiji. Rusi su prolivali svoju krv za srpsku nezavisnost mnogo puta, jer je Srbija član ruske porodice i ona ne može da gleda kako Srbiju neko maltretira. Austrija je to znala. Nemačka je znala, i okrenula se Rusiji i rekla: ‘Insistiram da stojiš po strani položenog oružja dok Austrija davi tvog malog brata na smrt’. Koji je odgovor dao ruski Sloven? Jedini odgovor dostojan čoveka.
Čujte, čujte.
Okrenula se Austriji i kazala: ‘Ako samo pipneš tog mališu, razbucaću ti imperiju u paramparčad (gromoglasan aplauz i smeh) – i to ud po ud‘. I ona to upravo i radi (gromoglasan aplauz).
To je priča o dve male nacije. Svet mnogo duguje malim nacijama – i malim ljudima! (Ovde Lojd DŽordž aludira na svoju visinu od 168 cm; prim. nov.) (Smeh i aplauz.) Ova teorija o veličini, ova teorija da moraš imati veliku imperiju, veliku naciju i velike ljude – pa, duge noge imaju svoje prednosti tokom povlačenja. (Smeh i aplauz.)
Kajzerovi preci su birali ratnike po visini, i ta je tradicija postala politika u Nemačkoj. Nemačka primenjuje taj ideal na nacije, i primiće u svoje redove samo nacije visoke 1,87 m. (Smeh.) Ali avaj! svet mnogo duguje nacijama visokim 1,65 m. Najveća umetnička dela dolaze od malih nacija; najistrajnija literatura na svetu dolazi od malih nacija; najbolja engleska književnost nastala je onda kada smo bili nacija veličine Belgije i borili se za imperiju.
Herojska dela koja uzbuđuju čovečanstvo kroz generacije, dela su malih nacija koje se bore za svoju slobodu.
Da, i spas čovečanstva dolazi kroz male nacije. Bog je izabrao male nacije za brodove kojima donosi najprobranija svoja vina na usne čovečanstva, da razvesele svoja srca, da uveličaju svoje vizije, da podstaknu i osnaže svoju veru; i da smo mi stajali po strani dok su dve male nacije kršene i lomljene brutalnim rukama varvarizma, naša bi sramota trajala do poslednjeg doba. (Gromki aplauz.)”
Čitavu ovu besedu g. Lojda DŽordža možete pročitati na ovom linku. Ispod je priložen nevezan njegov govor, kako biste mogli da steknete generalni uvid u način na koji je pričao.
[adsenseyu6][adsenseyu5]
