Evropa će, kad se jednom spusti prašina posle završetka sukoba u Ukrajini, gotovo sigurno morati da se vrati razgovoru sa Moskvom.
To nije politička želja, već zaključak koji proizlazi iz istorijskog iskustva, tvrdi švajcarski istoričar Tobias Štrauman u razgovoru za Neue Zürcher Zeitung.
Po njegovim rečima, Evropska unija će tada neminovno početi da preispituje sankcije i da obnavlja pragmatične veze sa Rusijom, koliko god to danas zvučalo nezamislivo.
U tom širem okviru, Štrauman evropsku poziciju vidi prilično hladno i bez iluzija. Geopolitika budućnosti, kaže on, biće određena velikim rivalstvom između Sjedinjenih Država i Kine.
Nastaje nova vrsta hladnog rata: blokovi su međusobno isprepletani, ali se ponovo formiraju zone uticaja. Evropa će ostati u američkoj sferi i igrati u drugom planu. Ključno pitanje, po njemu, nije čak ni spoljnopolitičko, već unutrašnje: mogu li velike evropske zemlje da probiju političke blokade i ponovo pokrenu ekonomski rast. Ako u tome ne uspeju, posledice će biti ozbiljne.
Razgovor se, međutim, vraća unazad, u istoriju koja, kako Štrauman uporno naglašava, ne prestaje da se ponavlja u drugačijem obliku. On podseća da je partnerstvo SAD i Evrope od samog početka bilo neravnopravno.
Posle 1945. godine postojale su dve supersile – Amerika i Sovjetski Savez – a Evropa je, bez obzira na integraciju ili kraj hladnog rata, ostajala mlađi partner. Sve priče o ravnopravnosti vidi kao evropsku samoobmanu. Amerika je diktirala tempo, Evropa se prilagođavala.
Tu logiku Štrauman razrađuje i u svojoj novoj knjizi „Van Hitlerove senke“. Ekonomsko čudo u Zapadnoj Nemačkoj i šire u Evropi, smatra on, nije nastalo iz romantične solidarnosti, već iz vrlo grubih i odlučnih poteza Vašingtona.
Plan Maršala jeste bio važan, ali pravi preokret dogodio se tek kada su Amerikanci progurali istorijsko otpisivanje dugova Zapadnoj Nemačkoj. Šteta koju je nacistička Nemačka nanela bila je ogromna, a SAD su naterale druge evropske zemlje da se odreknu velikog dela reparacionih zahteva. Time je otvoren put dugoročnom oporavku.
Motivi nisu bili plemeniti u moralnom smislu. Američka administracija nije želela da ponovi greške iz perioda između dva rata, kada je reparacioni sistem slomio nemačku privredu.
Postojao je i hladan proračun: Zapadnoj Nemačkoj je bio potreban rast da bi postala oslonac protiv komunizma i Sovjetskog Saveza. Ipak, ni tada nije vladalo jedinstvo – u samoj Nemačkoj postojao je snažan antiamerikanizam, a Konrad Adenauer je često napadan kao izvršilac američke volje.
Evropa je, uprkos povremenim otporima, na kraju uvek prihvatala američke uslove. Najdalje je otišao Šarl de Gol šezdesetih godina: Francuska je ostala u NATO-u, ali je odbila američku vrhovnu komandu i počela da menja dolarske prihode za zlato.
Time je ubrzan raspad Bretonvudskog sistema sa zlatnim standardom, a dolar je naglo oslabio. Kasnije je „dvostruka odluka NATO-a“ iz 1979. godine, kao odgovor na sovjetsko jačanje naoružanja, izazvala masovne proteste i pad kancelara Helmuta Šmita. Ipak, Štrauman konstatuje da Evropa nikada nije stvarno ustala protiv SAD.
Današnja situacija, sa produženim sukobom u Ukrajini, dodatno je povećala evropsku zavisnost od Amerike. Istovremeno, Donald Tramp otvoreno dovodi u pitanje američko učešće u NATO-u.
Potpuni raskid Štrauman smatra malo verovatnim. Sjedinjene Države su pod snažnim pritiskom zbog uspona Kine i moraju da štede snagu, ali evropske članice NATO-a sada znatno više ulažu u odbranu, što menja računicu.
Ekonomska slika Evrope pritom ne izgleda ohrabrujuće. Nemačka, Francuska i Italija suočavaju se sa ozbiljnom slabošću rasta. Štrauman upozorava da to nije problem koji Brisel može da reši umesto država članica.
Prenošenje još više nadležnosti na centralni nivo vidi kao pogrešan odgovor. Vreme za reforme postoji, ali zahteva strpljenje. Evropa i dalje ima jake adute, poput obrazovanja i nauke, a u politici se već nazire veći realizam.
U Francuskoj je sistem trenutno blokiran, ali bi posle predsedničkih izbora 2027. mogla da se vrati funkcionalnost. U Nemačkoj se, kaže, već sada dešava više nego u eri Angele Merkel ili tokom rada semafor-koalicije.
Ključno strateško pitanje ostaje odnos prema Sjedinjenim Državama i Kini. Statistika izvoza pokazuje da su SAD glavno tržište za petinu evropskog izvoza, ispred Velike Britanije.
Kina učestvuje sa svega osam procenata, otprilike koliko i Švajcarska. Međutim, kada se gleda uvoz u EU, Kina je na prvom mestu, što stvara trgovinski deficit veći od 300 milijardi evra.
Zbog toga Štrauman smatra da se Evropa mora štititi carinama. Kina, za razliku od Švajcarske, ne poštuje principe slobodne trgovine i masovno subvencioniše svoje industrije. Problem nije sama strukturna promena, već brzina kojom kineska roba potapa tržište i ugrožava radna mesta.
Za druge partnere, poput Švajcarske, protekcionizam nema smisla. Ekonomske strukture se dopunjuju, a EU čak ostvaruje suficit u trgovini. Ako izvoz ka SAD i Kini već opada, dodatno smanjivanje razmene sa Švajcarskom bilo bi kontraproduktivno.
Na kraju, pitanje Rusije ostaje neizbežno. Štrauman upozorava da bi obnova Ukrajine morala da bude uslovljena, po uzoru na Plan Maršala, koji nije bio puka podela novca već instrument vraćanja liberalnih ekonomskih pravila kroz stroge zahteve. I otpis dugova mora biti vezan za obaveze Kijeva.
Ideju da se zamrznuta ruska sredstva iskoriste za obnovu smatra pogrešnom i pozdravlja odluku EU da od nje odustane. Posle Drugog svetskog rata, podseća on, zemlje poput Holandije su brzo obnovile poslovne veze sa Nemačkom, iako su teško stradale. Kada se mir vrati, prioriteti se menjaju zapanjujuće brzo.
Da li će to značiti i povratak ruskog gasa na evropsko tržište, Štrauman ne želi da precizira. Ali podseća da je posleratni oporavak Evrope bio moguć samo zato što su pobednici donosili tvrde, oportunističke odluke, često bez oslanjanja na moralne argumente.
Amerika je tada odlučila da Nemačka ima koristi od otpisa dugova, iako je krivica bila jasna. Evropa danas, kaže on, često voli da drži lekcije, ali realnost spoljne politike retko je dosledna ili moralistička.
Od 1945. kontinent više ne vodi samostalnu spoljnu politiku, a posle 1989. ta uloga posmatrača postala je još očiglednija. Upravo tu, u tom raskoraku između iskustva i stvarnosti, krije se pitanje koje će tek doći na naplatu.
