Pisac, prevodilac i publicista Nikola N. Živković gostovao je u novoj emisiji kanala „Danga“, u kojoj se posebno osvrnuo na pitanje Belorusije
Nikola N. Živković:
Ovu parolu, „lučše Lukašenko, čem Soros“, mogao sam da (preko ruske televizije) pročitam na jednom masovnom mitingu u Minsku. Većina medija Zapada, a i, prema očekivanju, srpskih medija, bili su jasno protiv sadašnjeg predsednika. To se videlo i po tome što su 90% informacija „RTS“, „Pink“ i „Politika“ prenosili iz američkih, nemačkih i britanskih izvora, kao i što su demonstracije za Lukašenka pripisali kao da su za Tihanovskaju.
[adsenseyu1]
Svako ko i malo razume političku situaciju u Belorusiji odmah je prepoznao ovu podvalu, „Fake news“. Mogao je lako da prepozna, recimo, po parolama koje su nosili demonstranti.
Sem toga, razlika je i u zastavama. Pristalice Tihanovskaje nosili su belo-crvene-bele barjake, kakve su tokom Drugog svetskog rata nosili malobrojni beloruski nacisti, saveznici Nemačke.
PRETEĆA PUTINOVA PORUKA stranim službama: Ako demonstranti u Belorusiji počnu sa nasiljem ULAZI RUSKA VOJSKAhttps://t.co/GZHrHiIRHg
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 27, 2020
Današnja državna zastava Belorusije sastoji se od crvene i zelene boje. No, koliko Francuza, Nemaca ili Amerikanaca raspoznaju ove razlike, ili znaju da čitaju ruski!
Pitanje:
Kako da se protiv „Fake news“ bori jedan Lukašenko, kada sa tim problemom mora da se bori i predsednik najmoćnije države sveta. Tramp je, naime, u više navrata, javno i glasno, optužio najuticajnije medije – u SAD TV CNN, novine „NJujork tajms“, ali i britanski BBC – da se u borbi protiv njega već godinama ne služe objektivnim izveštavanjem i istinom, već lažima.
[adsenseyu4]
Nikola N. Živković:
Već godinama se Lukašenko u Vašingtonu i Briselu naziva „poslednjim diktatorom u Evropi“. Kad interesima Zapada ne odgovara politika jedne zemlje, redovno se služe frazama – npr. da izbori u toj zemlji nisu bili slobodni i zato i Brisel i Vašington uvode sankcije, u ovom slučaju Minsku, kao „znak podrške beloruskom narodu“.
Srpski narod veoma dobro razume ove poruke. Od godine 1990. NATO je tvrdio da nema ništa protiv srpskog naroda, već je jedini problem Milošević.
I zato su, eto, morali da ubiju nekoliko hiljada srpskih civila i da zatruju srpsku zemlju osiromašenim uranijumom. Kada su uhapsili i ubili Miloševića, videli smo da im problem nije bio samo predsednik Srbije. Jer zašto i danas, kada je on mrtav, nastoje da oduzmu Srbiji deo njene teritorije: Kosovo i Metohiju.
Naravno da Lukašenko sve to dobro zna. Uostalom, on je bio jedini predstavnik strane države koji je i tokom zločinačkog NATO bombardovanja Srbije posetio Beograd.
[adsenseyu1]
Lukašenko je ostao savršeno spokojan i beloruski mediji odmah su odgovorili da je u nedavnim demonstracijama, kako u Francuskoj prema „žutim prslucima“, tako i Americi protiv crnačkih nemira, policija bila daleko brutalnija prema demonstrantima, nego što je to slučaj sa njegovom, beloruskom policijom.
Ove mere iz Brisela i Vašingtona samo će proizvesti reakciju koju Zapad nikako nije želeo. Sada je već jasno da se neće ponoviti događaji iz Beograda 2000. godine i Kijeva godine 2014.
U oba slučaja Amerikanci su, uz pomoć svojih vernih saveznika, pre svega Engleza, izvršili puč i doveli na vlast ljude koji su spremni da sprovode takvu politiku, koja pre svega odgovara interesima Zapada.
Naročito su na bivšem sovjetskom prostranstvu živa sećanja i „pouke kijevskog majdana godine 2014.“ („uroki maйdana“). Tada su mediji Zapada optužili Janukoviča i policiju „Berkut“ za „užasna nasilja nad mirnim demonstrantima“.
[adsenseyu4]
A zapravo su izvršeni zločini nad ukrajinskom policijom i demonstrantima, a koje su ubijali gruzijski snajperisti. Neki od učesnika tog zločina mnogo godina kasnije su priznali svoje zločine. U ubijanju nevinih ljudi vežbali su ih engleski i američki specijalci.
Lukašenko ovih dana po nekoliko puta razgovara telefonom sa Putinom. Javno je izjavio da je zahvalan predsedniku Rusije na bezrezervnoj podršci. Da li će ovi događaji doprineti da dođe do stvarne unije između Moskve i Minska?
Ako je do sada, barem po nekim pitanjima, Lukašenko pokazivao da bi želeo da sarađuje sa Istokom i sa Zapadom, događaji su sada pokazali da to nije moguće. Ne može se u politici ostati neutralan. Prosto se takvoj politici protive i Sjedinjene Države i Evropska unija.
Poznavaoci prilika znaju da je Lukašenko dugo balansirao: da ne razbesni Zapad, a ni Moskvu. Često se u Minsku govorilo o potrebi negovanja dobrih odnosa sa Briselom i „svobodnoй Evropы“, a u istom dahu bi naglašavali „sbliženie s Moskvoй“. Pred same izbore u Belorusiji, Minsk su posetili najviši predstavnici SAD i EU. No, ti susreti su ostali bez konkretnog rezultata.
Danas se, pre svega, ponovo govori da „Belorussiя – častь russkogo naroda, častь slavяn, častь Russkogo mira“. U Minsku govore kako Tihanovskaja nije ništa već „eщё odin maneken“.
Klovnovi kao Anri Levi i njegovi istomišljenici iz Evropskog parlamenta daju podršku Tihanovskoj. Ona je u svojim predizbornim nastupima neprestano govorila, „bežim pročь ot Rossii, vedь mы europэйcы“. Te parole nije prihvatila većina naroda. Da bi Tihanovskoj uzeo i tih 10% glasova – a neki govore da je realno dobila ipak više, verovatno 20% – Lukašenko je u predizbornoj kampanji takođe upotrebljavao antikremljovsku retoriku.
Sada i sami protivnici Lukašenka priznaju da je pobedio, jedino veruju da ipak nije dobio izbore sa 80 procenata, već je verovatnije sa 65 odsto.
Mnogi se pitaju: A zašto bi Belorusi želeli da zamene ovu vlast onom što im nudi EU i Vašington? Pa, pred očima imaju toliko primera kako to izgleda kada postaneš „prijatelj“ SAD, član EU i NATO-a.
Šta su dobile baltičke zemlje, Bugarska, Rumunija ili Hrvatska? Sve te zemlje danas imaju manje stanovnika nego u vreme kad nisu bili „prijatelji Zapada“.
Te zemlje nisu ravnopravni članovi ni EU, a ni NATO-a, već su prosto njihove kolonije. A to isto su danas i Ukrajina i Srbija.
Zemlju je napustilo deset do dvadeset procenata ljudi i to uglavnom mladih. U prozapadnom režimu Ukrajine i Srbije živi se daleko lošije nego što je to bilo u vreme „diktatora Miloševića“, ili kada su u Kijevu bili proruski predsednici.
Boravio sam u Belorusiji desetak dana. Prvi utisak o Minsku: grad je čist, metro savršeno funkcioniše, nigde opuška, a plastičnih kesa nisam video na trotoaru. Nezaposlenost iznosi svega dva odsto. O takvoj situaciji „demokratski režimi“ u Istočnoj Evropi mogu samo da sanjaju. Jedino Česi i Slovenci imaju standard koji nije lošiji od pre pada Berlinskog zida.
Verujem da Lukašenku najveći problem ne predstavljaju Tihanovskaja i beloruska opozicija, već većina naroda te zemlje. Dakle, od deset miliona stanovnika oko 80% su Belorusi, 10% Rusi i 3% Poljaka. No, 80% stanovnika Belorusije govore – ruski.
Neke njegove izjave, kao „ne hočet stoяtь pered Putinыm na kolenяh“, nikako nisu primljene dobro od većine stanovnika. Hteo je da malo koketira i sa beloruskim nacionalistima.
Nastojao je da ima dobre odnose i sa Moskvom i sa proameričkim režimom u Kijevu. On je to govorio ne zato u što u to veruje, već što mu to donosi glasove od opozicije. Poverovao je da će takvom, antiruskom retorikom moći da uvek dobije izbore.
No, tako su mislili Milošević, Gadafi i Janukovič. Znamo kako su prošli. Tako danas govore Đukanović i Vučić, baš kao da su braća blizanci. Trebali bi da se zamisle nad sudbinom Miloševića, koji je sve uradio da za Zapad postane „kooperativan“, pa ipak nije mogao da zadovolji njihove želje.
Jedino se spasao sirijski predsednik Asad. Zašto? Kremlj ima odgovor: „Vovremя obratilsя k russkim.“
No, sva ova politika završena je ovih dana, posle antivladinih demonstracija u Minsku, kada je Lukašenko, vidno uzbuđen, pa i uplašen, pozvonio Putinu: „Volodя, u menя tut эto revolюciя. Nužna pomoщь, Volodя!“
I Putin nije oklevao sa kratkim i jasnim odgovorom. Rusija neće Belorusiju ostaviti na cedilu. Lukašenko se zvanično obratio za pomoć Rusiji. Kremlj je već poslednjih godina nekoliko puta predlagao Minsku da dođe do „realne“ integracije dve zemlje. Lukašenko je odbijao te predloge. Kremlj mu je poručio da će uskoro zažaliti što je odbio predlog svog jedinog iskrenog prijatelja. I evo, Lukašenko se pokajao.
Koliko je krivica i Moskve? Zašto je Kremlj tako pasivan? Kako je Rusija mogla da prespava Kijev 2014? Rusija u drugim državama nema svoje „nevladine organizacije“. Amerikanci samo u Srbiji imaju najmanje tridesetak.
Kremlj razgovara samo sa postojećim režimom, bilo da se radi o Srbiji, Ukrajini ili Belorusiji. U ovom nemilosrdnom, kriminalnom svetu politike, ruska diplomatija se ponaša kao da su svi na Zapadu „džentlmeni“.
Koliko dugo će Lukašenko moći da se održi na vlasti? Glavno pitanje je kako da povrati poverenje većine naroda, dakle proruskih snaga? Lukašenko je to poverenje izgubio ne samo zbog razloga koje sam prethodno spomenuo, već i zbog priče s „vagnerovcami“.
Reč je o trideset i tri građanina Rusije koje je Lukašenko uhapsio i koji su bili optuženi da spremaju državni udar. Sve smo to videli – kako je Đukanović, uz pomoć Bebe Popovića i britanske obaveštajne službe, organizovao „ruski državni udar“ u Podgorici.
A nešto manje skandalozno, no ipak slično, organizovao je Aleksandar Vučić, kada je „otkrio ruske agente“ u Beogradu.
Ti ruski „vagnerovci“ borili su se godinama kao ruski dobrovoljci u Donjecku. Sada su oni krenuli, preko Minska, da li u Siriju, da se bore za Asada, ili u Bengazi, da se bore za maršala Haftara Kalifa?
To je organizovala obaveštajna služba Ukrajine? Ili je Lukašenko uhapsio te ruske građane da dokaže kako nije čovek Kremlja? Ali je sigurno da je time izgubio poverenje velikog dela naroda u Belorusije.
Kako će Lukašenko moći da povrati to poverenje? Od toga će zavisiti njegov opstanak na vlasti.
Pogledajte ceo razgovor:
(stanjestvari.com)
